U njemu smo uvek mogli da prepoznamo neke od komšija ili rođaka, ili makar samo prolaznika, poštara, putnika u autobusu ili portira, jednog od (ne)običnih smrtnika kakvih ima svuda oko nas. U isto vreme, nikada se nismo lično identifikovali, prepoznavali u njegovim likovima, uvek su to bili neki drugi. Možda je to zbog toga što svi volimo da imamo predstavu o sebi kao naročitim karakterima, bitnim za priču. Protagonisti su nam zato uvek nekako "zgodni" za ličnu identifikaciju, oni su ti glavni junaci kakvi bi mi želeli da budemo u našim životima.
Boro Stjepanović je na filmskom platnu i u pozorištu bio sve samo ne glavni junak.
Međutim, u stvarnom životu, ovaj čovek sitne građe, krupnih tamnih očiju i blagog osmeha autentični je heroj čestitog življenja u jednoj nesrećnoj epohi; njegovo junaštvo je junaštvo glumca, umetnika, kako je to sažeo Miljenko Jergović.
Borislav Stjepanović rođen je maja 1946. godine u centralnoj Bosni, u selu Planinici pokraj rudarskog gradića Vareša. Njegovo poreklo vuče korene iz Crne Gore. Po završetku osnovne i srednje škole u Varešu, zaputio se na studije u Beograd. Upisao je svetsku književnost 1965. i bio vrstan student. Mlađani Stjepanović pokazao je interesovanje za pisanje dramskih tekstova, između njega i teatra razvila se ljubav na prvi pogled; bio je naročito "zagrejan" za antičku tragediju. U jednom trenutku Boro je prelomio i odlučio da upiše studije na FDU, ali ne na odseku dramaturgije, već da uči za - glumca.
Bio je to važan zaokret - pošto je položio prijemni, Boro se potpuno okrenuo glumačkom zanatu. Na Filološkom fakultetu je apsolvirao i to je za njega bilo dovoljno, sebe je video u glumačkoj branši. Stjepanović je diplomirao 1971. godine. Njegov najbolji drug u klasi bio je Voja Brajović, kasnije su postali i kumovi.
Te iste 1971. Boro je imao svoje vatreno krštenje pred kamerama u TV filmu Save Mrmka "Kapetan iz Kepenika", pored mladog Ivana Bekjareva i Đurđije Cvetić. Zaigrao je i na pozorišnim daskama, kao član Ateljea 212. Već sledeće godine pojavio se i u ulozi Etjena u filmu Ljubiše Ristića "Buba u uhu", snimljenom za beogradsku televiziju na temelju istoimene kultne Ristićeve predstave, najpopularnije komedije tog vremena.
Boro Stjepanović se od samog početka karijere profiliše kao glumac atipične spoljašnjosti, upečatljivog glumačkog izraza, naročito pogodnog za komične uloge. Reditelji ga sa zadovoljstvom pozivaju da tumači uglavnom manje uloge sa kojima se Stjepanović vešto poigrava i kroz njih demonstrira vrsnu tehniku i talenat da "uđe pod kožu" zadatom liku.
Tokom sedamdesetih igrao je uglavnom u melodramama i komedijama kao što su "Leptirov oblak", TV adaptacija kultne predstave "Kralj Ibi" i "Nije nego" ali i u turobnim dramama poput "Bifea Titanik", debitantskog ostvarenja Emira Kusturice ili „Petrijinog venca“ Srđana Karanovića. U istom periodu Boro je glumio i u TV serijama "Građani sela Luga", "Filip na konju", "Povratak otpisanih" i "Osma ofanziva". Sve ove uloge legitimišu ga pred publikom kao umetnika koji zavređuje nepodeljene simpatije svojom živopisnom interpretacijom.
"KO TO TAMO PEVA" - INSERT
Slobodan Šijan poziva Stjepanovića da bude deo nezaboravnog ansambla u svom debitanskom filmu. "Ko to tamo peva" (1980) istinski je trijumf cele ekipe - pisca Dušana Kovačevića, režisera i glumaca koji sa uživanjem razigravaju jedni druge, tvoreći antologijsku filmsku predstavu. U izobilju urnebesnih situacija i replika izdvojiću onu u kojoj Borin lik, očaran Batom Stojkovićem koji čudesno preživljava i pad s mosta, i plotun smetenog lovca, značajnim tonom konstatuje: "Ovaj čovek je neuništiv!".
Usledila je saradnja sa Kusturicom u nostalgičnoj melodrami "Sjećaš li se, Dolly Bell" (1981) - Stjepanovića pamtimo kao simpatičnog direktora lokalnog Doma kulture u ubogom sarajevskom predgrađu, početkom 60-tih godina. Njegov lik, Cvikeraš, savršeno se uklopio u galeriju felinijevskih likova, marginalaca koji se na sve moguće načine dovijaju u nemaštini i dosadi provincije.
"SJEĆAŠ LI SE, DOLLY BELL" - INSERT
Boro Stjepanović jedan je od najzaslužnijih za osnivanje sarajevske Akademije scenskih umetnosti, s početka osamdesetih. U njoj se, pun entuzijazma, angažovao kao profesor glume; bio je omiljen među studentima, a neki od njih danas su renomirani dramski umetnici - među njima su i, recimo, Mima Karadžić i Branko Đurić - Đura. Zanimljivo je da je za svog asistenta Stjepanović angažovao Emira Kusturicu sa kojim je već radio na filmu, u dva navrata. Dobro su se razumeli i sarađivali, a ta njihova katedra za glumu bila je jedna od najkreativnijih u tadašnjoj Jugoslaviji - u njenim učionicama su nastale brojne (uglavnom ispitne) predstave i performansi koji su bili toliko dobri, pa su zaživeli i na pozorišnim scenama kao autentični teatarski radovi. Jedan od njih bila je i kultna "Audicija".
Sa Đurom i još nekoliko sarajevskih studenata Boro Stjepanović kreirao je, takoreći spontano, možda i najpopularniju pozorišnu komediju u bivšoj Jugoslaviji. Izvođena je po domovima kulture, sportskim halama, bioskopskim dvoranama, letnjim scenama i baštama, pa čak i snimana i emitovana (u formi epizoda) u tada popularnom noćnom TV programu…
"AUDICIJA" - INSERT
"Audicija" je izrasla iz studentskih vežbi imitacija i skiciranja likova, dakle, iz nastavnog procesa na sarajevskoj Akademiji - Stjepanović je uobličio tekst i u početku se zauzeo kao mentor svim akterima ove urnebesne komedije koncipirane u maniru današnjih rijaliti emisija. I u samoj predstavi Boro je glumio profesora koji je tu samo da usmerava aktere, otvarajući im prostor za njihove egzibicije. Uporedo sa euforičnim prijemom kod publike, "Audiciju" je većina ondašnjih kritičara sasekla, etiketirajući je kao "pučki teatar" sveden na banalnu zabavu za najšire mase. Istina je da su hiljade Jugoslovena ljudi koji su u životu gledali samo jednu predstavu, i to je bila baš sarajevska “Audicija”. Ali možda je upravo u tome značaj jedne ovakve predstave - da teatar približi svima koji inače ne gaje afinitet prema umetnosti.
Uporedo sa pedagoškim radom sa budućim glumcima, Stjepanović neumorno ide iz uloge u ulogu, iz filma u film. Tokom prve polovine osamdesetih, ređaju se role u sjajnim filmovima kao što su "Miris dunja", "Lov u mutnom", "Kako sam sistematski uništen od idiota", "O pokojniku sve najlepše".
"ĆAO INSPEKTORE" - INSERT
U komediji "Ćao inspektore" (1985) Boro oblači uniformu milicionera Pajka koji, u tandemu sa Bokijem (Bata Živojinović) razotkriva inostranu grupu gej terorista(!) - ova svojevrsna treš parodija na krimi filmove doživela je veliki uspeh kod publike, a Boki i Pajko pojaviće se u još četiri nastavka. Ova bizarna kombinacija, Boro Stjepanović i uniforma, postaće jedno od karakterističnih obeležja karijere vrsnog komičara; gledali smo ga kao poštara u filmovima "Petrijin venac" i “Ovo malo duše", železničara sa torbom u drami "Kraljevski voz", kao poljskog carinika u nastavku "Balkan ekspresa" kao i u pomenutim komedijama o milicajcima Bokiju i Pajku.
Čovek sitne građe i mekanog glasa, sa dečačkim izrazom na licu, pa takav obučen u službenu uniformu sa sve šapkom na glavi, takav kontrast uvek je rezultirao komičnim situacijama, nalik na legendarnog francuskog komičara Luja de Finesa u filmovima o policajcima iz Sen Tropea.
U filmu Živka Nikolića "Čudo neviđeno" (1986) Boro dobija i pušku u ruku, sa zadatkom da zaštiti jezero od lovokradica. U ovom sjajnom ostvarenju, upamćenom po anđeoskoj lepoti Savine Geršak, Stjepanović tumači lik karakterističan za našu provinciju - reč je o malim, neuglednim ljudima koji žude za moći, željni (straho)poštovanja u sredini u kojoj su, po pravilu, izvrgnuti podsmehu.
Još jednu ulogu jako sličnu pomenutoj, Boro Stjepanović odigrao je i u Nikolićevoj drami "U ime naroda" (sitni poltron u kombinatu), pa i u filmu "Lepota poroka" glumi Zvonceta, strogog šefa pogona koji pokazuje neskrivenu naklonost prema Mimi Karadžiću, što ga čini predmetom ogovaranja i podsmeha.
Boro je odigrao i sjajne dve role u filmovima talentovanog Sarajlije Ademira Kenovića, prvo u brilijantnoj seoskoj melodrami "Ovo malo duše", a zatim i u nagrađivanom "Kuduzu". Tih kasnih osamdesetih publika je uživala i u njegovim bravurama u popularnim TV serijama, naročito u "Volim i ja nerandže, no trpim" i u "Boljem životu".
A onda je sudbina promešala karte i mnogima na ovim prostorima okrenula živote naopako. Rat je zakucao na vrata Sarajlija, među njima bio je i Boro sa svojom porodicom. Umetnik od glave do pete, profesor glume, nije mogao da se "pronađe" u toj svojevrsnoj šekspirovskoj tragediji koja se igrala na velikoj pozornici, onoj najvećoj. Znao je samo da, zgrožen mržnjom i podelama, ne može da bira stranu, a za tako nešto nije bilo razumevanja, naprotiv.
Sticajem okolnosti, uspeo je nekim čudom da prvo evakuiše svog 18-godišnjeg sina i njegovu majku, a nedugo zatim da i sam, te 1992. napusti svoju Bosnu. Ostajući praktično bez ikakve imovine, kratko je boravio u Beogradu, kod rodbine, da bi se sredinom devedesetih uputio na Cetinje, gde je pozvan da bude jedan od pionira u formiranju tamošnje glumačke škole. Tako je dobio priliku da nastavi predani pedagoški rad koji je surovo prekinut izbijanjem rata.
Gorčina koju nosi iz te crne životne epizode nije ga napustila ni do današnjih dana - u nekolicini intervjua koje je dao tokom poslednje decenije glasno i nedvosmisleno je optužio sve sukobljene strane za jezivu, nezapamćenu zlobu i pakost koju su pokazali tih nesrećnih devedesetih. Nije štedeo ni umetnike, pojedine kolege, intelektualce, ni mnoge druge, uvek nazivajući stvari i događaje pravim imenima.
Boro Stjepanović je odigrao više od pedeset filmskih i približno isto toliko pozorišnih uloga u karijeri dugoj više od 40 godina. Najskoriji film u kojem smo ga videli je komedija braće Karadžić "Gorčilo", a poslednjih godina publika ga je gledala u TV seriji "Naša mala klinika" i kao gosta u sarajevskom sitkomu "Lud, zbunjen, normalan".
U svojoj prebogatoj karijeri oprobao se i kao pozorišni reditelj, radeći na projektima koji su postavljani na otvorenoj sceni “Obala” u predratnom Sarajevu i, mnogo kasnije, u Podgorici i na Cetinju. Na kultnoj "Obali" izvođena je i originalna "Audicija", još od te 1985. godine.
Boro Stjepanović je i autor četvorotomne knjige o glumi kojom je dao svoj dragoceni doprinos dramskoj teoriji, a kao plod višedecenijskog pedagoškog rada i obimne glumačke prakse. Kao asistent, započeo je rad sa studentima još 1971, a predavao je glumu i dikciju na visokim školama prvo u Beogradu, kasnije u Sarajevu i na Cetinju. Poznat je i po tome što svoju životnu strast i svoj poziv, glumu, vidi kao nešto što nije puka apstraktna umetnost već, pre svega, zahtevna veština, zanat.
Iako je već neko vreme formalno u penziji, Boro Stjepanović za sebe kaže da je zapravo sada u statusu "slobodnog umetnika" - poslednjih godina, kako veli, "leži kod kuće i čeka da ga pozovu da glumi u nekom filmu ili seriji". S vremena na vreme, voli da provodi dane u svojoj skromnoj planinskoj kućici nedaleko od Cetinja, sam sa svojim psom.
Boro Stjepanović u našoj kolektivnoj svesti nikad se ne vezuje za heroje, borce, antičke tragičare ili besmrtne šekspirovske likove. Njegova neposrednost, simpatičan karakter i blagost čoveka iz naroda u nama bude simpatije i uvek izmame setne osmehe. Nešto nalik sećanjima iz detinjstva na, recimo, dragog teču ili ujaka, poštara ili omiljenog školskog nastavnika. Na tome bi mu, ubeđen sam, pozavideli i najslavniji svetski glumci.
Jer, nije mala stvar da te publika oseti i zavoli kao svog.
--------------------------------------------------------------------------
SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
