Posmrtni ostaci majora Dragutina Gavrilovića će, posle nepravde duge sedam decenija, napokon biti sahranjeni u Aleji zaslužnih građana, najavile su beogradske vlasti.
"Skupština grada Beograda i Komisija za spomenika i nazive trgova i ulica vrlo rado će podržati predlog lista 'Kurir' da posmrtni ostaci majora Gavrilovića budu preneseni u Aleju zaslužnih građana," rekao je gradski menadžer Goran Vesić, a danas prenosi Beoinfo.
Major Gavrilović je zadužio srpski narod svojim herojstvom i zaslužuje da bude ne samo adekvatno sahranjen, već i da se razmotri podizanje spomenika njemu u čast, rekao je Vesić.
Major Dragutin Gavrilović, koji se tokom mnogih bitaka istakao neverovatnim junaštvom i čiji je čuveni govor, noć uoči odbrane Beograda, odavno ušao u istoriju, sahranjen je bez vojnih počasti, u pocepanim čakširama i u grobu svoje rođake na Novom groblju 1945. godine. Ta nepravda uskoro će biti ispravljena.
Čuvena komanda majora Dragutina Gavrilovića, koju je izgovorio 7. oktobra 1915. godine, kada je sa svojim pukom branio Beograd od napada Austrijanaca, ušla je u vojne udžbenike i enciklopedije. U teškom boju svi majorovi vojnici su izginuli, a on je teško ranjen.
“Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato, napred, u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“, rekao je te 1915. major Gavrilović.
Herojska dela majora Gavrilovića zaživela su i na filmu, o čemu je MONDO ranije izveštavao:
Major Gavrilović istakao se hrabrošću i neustrašlvošću u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.
Njegov dolazak među vojnike podizao je njihov borbeni duh. Govorio je da "nema rata bez borbe prsa u prsa" i da "nema bitke bez upotrebe bajoneta". Dva puta je bio teško ranjen. Prvi put 1914. na Konatici i drugi put na Dunavskom pristaništu 1915. godine, braneći Beograd.
Major, a potom i pukovnik Dragutin Gavrilović je za svoje vojne zasluge i herojstva odlikovan najvišim odlikovanjem za ratne usluge, Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Nosilac je Ordena Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskog Ratnog krsta, Legije časti, medaljona Miloša Obilića, Albanske spomenice...
U herojske podvige Gavrilovića spada i povlačenje preko Albanije gde se istakao odbranom Vezirovog mosta kada je ceo dan vodio borbu sa Albancima na Šimširovom brdu sve dok se i poslednji vojnik Moravske divizije II poziva i Kombinovanog odreda Odbrane Beograda nije prebacio na levu obalu Velikog Drima, a potom je i svoje borce uspešno izvukao iz borbe. Po povlačenju preko Albanije Deseti kadrovski puk je upućen na oporavak u Tunis i tu mu se završava ratni put.
Potpukovnik Dragutin Gavrilović raspoređen je za komandanta Prvog bataljona Desetog kombinovanog puka. Za učešće u borbama 1916. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda.
Tokom proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. lično je u prvom borbenom redu predvodio svoje borce Jurišne čete i Drugog bataljona Dvanaestog puka “Car Lazar” i veštim manevrom u jednom naletu zauzeo je bugarske položaje na Zapadnom Veterniku, a odmah potom je sa leđa udario na Bugare na Istočnom Veterniku zbog čega je ubrzo i ovaj položaj pao. Potpukovnik Gavrilović odlikovan je za hrabro držanje Ordenom Belog orla sa mačevima IV reda i francuskim Ratnim krstom.
Neposredno po završetku Velikog rata najpre je bio komandant Velike Kikinde, potom Vršca, a onda komandant srpskih trupa u Novom Sadu. Tokom 1919. godine sa svojim bataljonom bio je raspoređivan po Banatu i Makedoniji, navodi se u jednom podsećanju na majorove podvige, koje je objavila TV Best.
Naredne godine je unapređen u čin pukovnika i sledećih deset godina bio je komandant 47. pešadijskog puka.
Kada je 1930. premešten za šefa Administrativnog odseka Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, grad Kruševac ga je 7. maja u znak zahvalnosti proglasio za svog prvog počasnog građanina. U Beogradu je, uz ostale dužnosti, bio predavač na Vojnoj akademiji gde mu je objavljen udžbenik „Vojna administracija“.
Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po izlasku iz logora vratio se u Beograd.
Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama).
Na ulici su ga uočili skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.
Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo. Dok je ležao u kući na odru, upala je grupa mladih aktivista i isekla lampase da od njih reže petokrake.
Gavrilović je umro 19. jula 1945. godine u Beogradu. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.
Dragutin Gavrilović bio je oženjen Darinkom i imali su petoro dece: sina Dragoša i ćerke Milicu, Ljubicu, Danicu i Emiliju. Njegov lični opis iz službenog kartona glasio je: stas visok, lice okruglo, kosa proseda, oči smeđe, nos pravilan, brkovi prosedi podšišani, usta pravilna, bradu brije, osobenih znakova nema.
