Stjuardesa Virdžinija Rouds, rođena i odrasla u Rimu, pre desetak godina je postala srpska snaha, a ubrzo je odlučila da posao i privatan život iskombinuje tako da može da radi jedan od najlepših poslova na svetu, a da živi u Srbiji.
Do 2011. godine je Virdžinija Rouds zbog posla živela u Londonu, ali sada posle tri, obično vezana,
interkontinentalna leta, koji traju dvadesetak dana, dve nedelje odmora provodi u Kraljevu, gde je, kako kaže, njen pravi dom, sa petogodišnjom ćerkom, mužem i svekrvom.
Četrdesettrogodišnja Virdžinija Rouds kaže za FoNet da je Kraljevo njeno "veliko dvorište", a građanima Srbije poručuje da nisu svesni koliko su u prednosti u odnosu na druge.
"Ovde narod ima mnogo više mogućnosti da živi život, da se druži, vidi kako počinje i kako se završava dan, jer se na Zapadu dešava da na posao odlaziš dok je noć i po mraku izlaziš", izjavila je Virdžinija Rouds.
Ona je dete Srpkinje iz Vrnjačke Banje, koja je 1968. otišla u Italiju, gde je radila kao manekenka, bila Mis Barija i udala se za glumca rođenog u San Francisku.
Moj tata je crnac, ja sam meleskinja, ali u Srbiji nikada nismo osetili rasizam, kojeg je bilo u Rimu, kaže Virdžinija Rouds.
Ona je letnje raspuste provodila u Vrnjačkoj Banji, kod babe i dede. Tada je učila srpski, jer majka nije želela da komuniciraju na srpskom jeziku, a raspusti su joj bili najlepši delovi detinjstva, zbog čega se zarekla da će jednog dana živeti u Srbiji.
"Volim srpski jezik, dopada mi se kako zvučim kada pričam. Mnogo volim našu narodnu muziku. Sve volim - od slavljenja slave do fascinantnih običaja", rekla je Virdžinija Rouds, uz tvrdnju da su joj dve najlepše reči u srpskom jeziku "sine" i "komšija".
"U reč 'sine' staje sve - briga majke za dete, poštovanje između mlađih i starijih i uvek mi je lepo kada čujem da na nekoj trafici bakica kaže radnici: "Sine, dodaj mi novine", kaže Virdžinija Rouds.
Za nju reč "komšija" briše daljinu između ljudi i puna je topline kakve, kako tvrdi, nema na Zapadu.
Mnogo pre nego što je Virdžinija Rouds 2005. postala srpska snaha, njen otac je postao srpski zet, kojeg su tast i tašta obožavali, a on je obožavao Srbiju, pa danas u Oplanićima ima plac.
"Ne govori srpski tako dobro, ovde dolazi jednom godišnje na po par meseci, ali je uvek tužan kada treba da ide", navodi Virdžinija Rouds.
Ona tvrdi da i sama teško preživljava svaki odlazak iz Srbije, "zalepljena" za prozorsko avionsko staklo i izgovarajući u sebi "za 15 dana opet dolazim".
Virdžinija Rouds Srbima generalno zamera što više vole sve što je tuđe, što im ništa njihovo nije dovoljno dobro, što su nedovoljno odgovorni i precizni i što joj neke kasirke ne vraćaju ceo kusur.
"Stalno tražim da mi se vrati svaki dinar, pre svega zbog preciznosti i poštovanja prema novcu",kaže Virdžinija Rouds.
Ona često putuje autobusom na međugradskim linijama i razočarana je starim vozilima, zbog kojih "mora da se moli da uopšte stigne do Beograda".
Fascinira je okrenutost tradiciji, to što Srbi imaju "crveno slovo".
"Kao katolkinji nije mi bio poznat post, pa zato stalno ovdašnjeg sveštenika zapitkujem zašto narod posti, a u isto vreme psuje", kaže Virdžinija Rouds, navodeći da joj se naročito dopada što se u Srbiji sve slavi - od prvog rođendana deteta, preko svadbi, slava, do ispraćaja u penziju.
