Mnoga slavlja u Srbiji nezamisliva su bez trubača. Sve više i mnoge sahrane.
Duvački ansambl "Ćuprija" je pravi orkestar za svadbe i sahrane. Često u jednom danu moraju da se "prešaltaju" iz tuge u sreću. Kažu da sve češće nastupaju na sahranama.
Članovi tog ansambla kažu da na sahranama sviraju "muziku što u srce dira" - od starogradskih, preko laganih narodnih, pa do šlagera i domaće pop muzike, pišu "Večernje novosti".
Oni, osim u Ćupriji, nastupaju i u Rasinskom okrugu, Pomoravlju i po Šumadiji.
"Muzika uvek udara na emocije, bilo da je povod radost ili konači odlazak najmilijih. Te dve energije ponekad moramo da povežemo u istom danu. Da sa sahrane oko podneva trčimo da uveličamo slavlje zakazano za tri popodne. Za tih nekoliko sati ne samo da u kolima promenimo garderobu., preletimo iz crnih košlja u bele, zanimo instrumente, već i na neki način presvučemo i sopstvenu psihu", kaže Aleksandar Gajić, trubač osmočlanog duvačkog orkestra "Ćuprija".
On ističe da nikada nisu pogrešili reportoar.
U nekim krajevima Srbije postoji duga tradicija da ispraćaj na poslednji počinak bude obavljen uz prigodnu muziku.
"Uz 'Marš na Drinu', 'Lenjinov marš' i prigodnu muziku, poslednjih godina često sviramo starogradske i mirnije narodne pesme, poput 'Tiho noći' i 'Tamo daleko', a nedavno smo svirali i 'Na lepom plavom Dunavu'", kaže Gajić.
Mnogo je onih koji za života ostave amanet da uz pesmu odu na poslednje putovanje.
"Često su to veseljaci, boemi, koji su svim srcem uživali u životu i iznad svega voleli muziku. Njih obično ispraćamo pesmom uz koju su nekada kitili svirce. Taj amanet ponekad bude i vesela pesma, pa se dešavalo da zbog toga bude nesporazuma sa ožalošćenima. Nedavno smo čak jedva izvukli živu glavu. Po želji strica koji je organizovao sahranu i bio najbliži rod preminulog mladića, počeli smo da sviramo 'Jesen dođe, ja se ne oženih', kada se na nas pesnicama stuštila familija. Još vidim scenu kako nas psuju što sviramo narodnjake i jure nas dok bežimo preko groblja", priča Gajić.
Gajić (39) je završio Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, profesor je trube u muzičkim školama u Jagodini, Ćupriji i Paraćinu.
Radio je i sa Emirom Kusturicom na pank operi "Vreme Cigana". Seća se da je posle koncerta u Parizu doleteo pravo da bi svirao na sahrani u planinskom selu kod Rekovca.
Pamti i da su zbog želje pokojnika da mu na grobu svira kontrabas morali da ga guraju u kolicima šest kilometara.
I grdelički desetočlani Duvački orkestar Miloša Veličkovića na glasu je da dostojanstveno ispraća pokojnike, a na veseljima za tren oka narod podigne na noge.
"Kad je sahrana, i mi plačemo, kad je veselje, i mi se veselimo. Sviramo već 15 godina, ali nam i dalje nije svejedo, naročito kada nas angažuju na sahranama mladih. U leskovačkom kraju odavno nema sahrane bez trubača, a gotovo svako selo ima svoj marš za tu (ne)priliku, najčešće Lenjinov. sviramo i poznate narodne pesme, i u vek kada počnemo prati nas i prolom suza", kaže Veličković.
Sviranje na sahranama po Srbiji je i težak fizički posao, jer u većini krajeva moraju da svirajući pešače i do 10 kilometara.
Leti i zimi to nije nimalo lako, a kada je mnogo hladno, mora da se brine i o instrumentima - da se uviju u tkaninu, da ne mrznu zbog kondenzacije.
"U danu kada imamo veselje, naročito rođendane mališana i mladih, sahrane ne prihvatamo", kaže Dalibor Salimović, vođa benda "Škorpioni" iz Vladičinog Hana.
"Koliko god radio, nikada ne možeš da oguglaš na tuđe bol i tugu. Lakše nam je kada nam zahvale jer smo ispunili poslednju želju pokojnika. Kad sviramo tužnim povodom, trudimo se da ljudima damo neku isrku nade u bolje sutra, ako je to moguće", kaže Salimović za "Večernje novosti".
