Kupite kuću za 2.000 evra i evo šta vas čeka

Može li se "pobeći iz grada" i postati "svoj gazda" sa dve, tri ili pet hiljada evra? Da li se na takav korak neko zaista i odlučuje? O tome da li takvom kupovinom počinje "život u raju" malo je istraživao MONDO.

Kupite kuću za 2.000 evra i evo šta vas čeka Foto: Mondo/ Goran Sivački

"Kuće prodajemo već 25 godina i mogu da kažem da se tu ništa posebno nije promenilo. Ponude uvek ima, ali je tražnja za takvim kućama mala. Oni koji imaju para (da žive u gradu) čak i u slučaju da žele da kupe kuću na selu, žele nešto sređeno. A to, s druge strane, znači i 'normalnu' cenu. Tako je bilo i biće", kaže za MONDO Miroslav Plavšić, menadžer iz valjevske agencije za nekretnine Bona fides.

Valjevci nisu zainteresovani za kuće u udaljenim selima oko tog grada, pa i ono malo kupaca u tom kraju, ili češće samo radoznalaca, dolazi iz Beograda i gradova po Vojvodini.

Zaboravite na kredit banke

Poseban problem kod kupovine kuća po selima, a da ne govorimo o čitavim domaćinstvima, je što se tako nešto mora obaviti "u kešu". "Banke ne daju kredite ni za kuće van table Valjevo, a kamoli po selima. A i tada cena mora da bude odgovarajuća (velika) da bi se osigurao kredit", kažu u agenciji Bona fides.

"Pitaju, ali ne kupuju. Zainteresovani su za veće okućnice, kako bi mogli da gaje voće, a takvih kuća je malo jer se zemlja delila između sinova i kćeri. Malo gde ovde uz kuću ide i tri ili četiri hektara zemlje", objašnjava Plavšić.

Od toga da li ima pola hektara ili četiri hektara "pride" zavisi da li će donja cena za domaćinstvo biti 10 ili 15 hiljada evra. A već za 20.000€ može se kupiti kuća na obodu Valjeva, a za 400€ do 500€ po kvadratnom metru stan u gradskim naseljima, pa ne čudi što lokalnih kupaca nema. Radije će ostati, recimo, u novijim jednosobnim stanovima i plaćati zakup 100€ mesečno.

Same kuće o kojima govorimo u kojima bi trebalo da "postanete gazda za 3.000€" (ili 5.000€, svejedno), u stvari su stare trošne kuće, uglavnom nabijače (kuće od blata ili nepečene cigle) pravljene između dva rata (ona svetska) ili čak i ranije. U njima bi trebalo ponovo napraviti bar krov i zameniti kompletnu instalaciju struje i vodovoda (ako vodovoda uopšte i ima). Već s tom intervencijom, ne radi se o tri, već najmanje desetak hiljada evra.

Potom na red za sređivanje dolazi ono zbog čega kupaca i nema - loš prilaz kući, nema vode cele godine…

izumrla, srpsko selo, jug Srbije, siromaštvo Foto: Mondo/ Goran Sivački


ALBANAC i ARAPIN PRETEKLI BEOGRAĐANINA

"Ponuda velika, tražnja mala", važi i za kraj oko Zrenjanina. Iako su tamo su cene i niže nego oko Valjeva, kupaca nema.

U zabačenim selima, na lokacijama van glavnih puteva, ovde se prodaju kuće za 3.000€ - 4.000€, ali cene onih "normalnih", sređenih i odmah useljivih u većim selima, koja imaju sve osnovno što vam treba za život (prodavnica, apoteka, vrtić, škola...) su između 70.000€ i 80.000€.

"Pre će se desiti da ovde kuću kupi Albanac s Kosova, radi adrese za dobijanje drugih papira 'za Evropu', nego što će to biti kupac iz Beograda koji želi da pobegne od velegrada. Ako i kupi, to će biti vikendica, nikako kuća za život", kaže nam Bojan Mihajlov, menadžer u zrenjaninskoj agenciji za prodaju nekretnina Pragma.

A tek papiri...

Za kupovinu "kuće od 5.000€" veća je šansa da postanete vlasnik "na reč" da je sve u redu, nego da za nju dobijete legalne papire. Ako ne kupujete po Vojvodini (čak je i tu pitanje za celu teritoriju), sigurno nećete naići na kuću koja je uknjižena i za koju su svi papiri u redu. Tu se, ako neki "papiri" i postoje, ili nije prenosilo vlasništvo još od pokojnog dede, ili ništa nije među sinovima deljeno "crno na belo".

U selima oko Sombora, otprilike na svake tri kuće dve su prazne i tu je najniža cena oko 5.000 evra, može i jeftinije da se nađe kuća "prosečne seoske veličine" sa dvorištem i čardacima, svinjcima...

U Somboru kažu da nije da kupaca nema, ali "da je redovno - nije".

"Dešava se da ljudi prodaju stan u gradu i kupe jeftiniju kuću na selu da, recimo, isplate dugove. Ali da dođu 'dobrovoljno' zbog poljoprivrede ili nešto drugo, to još nije bilo", kaže za naš njuz sajt Kristina Kozjak, vlasnica somborske agencije Flat, koja lokalno tržište prati poslednjih 10 godina.

Ona daje primer kuće u selu Kupusina, nekih devet kilometara van Sombora. Cena je nešto iznad 4.000 evra, ima put, vodu, struju, "čak je i gas tu prošao", a selo ima prodavnicu, ambulantu... Ali vrtića i škole nema.

"Normalna" kuća i ovom kraju košta 27 ili 28 hiljada evra, a one "baš sređene" su 70 ili 80 hiljada evra. Za unajmljivanje nameštenog dvosobnog stana u Somboru je potrebno dati 80 do 120 evra.

"Pre ćete ovde naći da kuća ima 'gazdu' u Nemačkoj, ili čak iz Arapskih Emirata, nego nekog iz Beograda", kaže Kristina.

Slično je i u selu Vajska, na granici sa Hrvatskom preko puta Vukovara, gde je cena kuća oko 10.000 evra, ako je u solidnom stanju i od tvrdog materijala. Cena novih kuća je oko 20.000 evra sa svim infrastrukturnim priključcima i centralnim grejanjem. Takve kuće su uglavnom dvospratnice, a selo ima dosta naših ljudi koji žive i rade u inostranstvu. I tu su stare, trošne kuće, nabijače oko 5.000 evra.

Ponude ima, a biće je još više, sudeći po primeru Ruskog Krstura. Veliki deo stanovnika, Rusina uglavnom, odatle se uz pomoć lokalne crkve iselio u Kanadu, u provinciju Saskačevan.

I tu su cene kuća isto niske, a donja cena ide od 2.000, pa do 10.000 evra za prosečnu seosku kuću sa okućnicom (to nije zemlja, to mu dođe kao dvorište, svinjci, čardaci, možda mala bašta). Gornja cena je za kuću od 100 kvadrata, sa PVC stolarijom, kompletnom infrastrukturom i koliko-toliko uređenim dvorištem.

A KAKO TO "DOBRO" ŽIVE SELJANI

"Vratili se prirodi", "Ostavili sve i otišli na selo" i slični naslovi izuzetak su u Srbiji, i ostaće tako. Razlozi su jednostavni koliko i bolno stvarni - nema uslova za pristojan život.

"Žitelji više od polovine naselja u Srbiji do lekara moraju da pregaze i do desetak kilometara, jer njihovo mesto nema ambulantu. Od 4.600 sela u Srbiji u čak 73 odsto ne postoji Dom kulture, niti biblioteka. Poštu sanjaju meštani 2.000 sela, dok oko 500 naselja nema vezu sa ostatkom sveta javnim prevozom (voz, autobus)", slika je iz novinskog članka koji je pisan na osnovu jedne srpske studije rađene za potrebe programa UN.

O kvalitetu seoskog života najbolje govori podatak da stanovnici oko 400 naselja po osnovne proizvode moraju na put, jer u njihovom mestu ne postoji čak ni - prodavnica.

U oglasima za famozne "kuće od 3.000 evra" sve izgleda normalno, čak na slici i kuće (slikane uglavnom spolja i izbliza) izgledaju koliko-toliko pristojno, ali kada se pogleda izbliza, uživo...

Evo informacija iz prve ruke, od jedne žene koja se 2011. (teško da se nešto otad promenilo) nosila mišlju da kupi kuću na obodu Beograda.

"Na potezu između Zaklopače i Grocke sam pogledala još tri kuće... najveći je problem prilazni put, koji je posut šljunkom iz koga vire ogromne kamenčine... Najgore od svega što put nije ravan nego se treba spusti nizbrdo. Ja sam parkirala sa strane pa sam tih 300 metara prešla peške, pošto mislim da bi mi trebala 'lada niva' ili nesto slično da tuda vozim... najveći minus je taj prilazni put kuda se sigurno zimi ne može uopšte proći... U okolini ne postoji ništa sem jedne jedine prodavnice, a i do nje ima dosta da se ide, plac od 7 ari je pod nagibom, voda je bunarska... znam da pijaca postoji u Boleču, a za vrtić nisam sigurna.

Druga kuća (60m2x2, 7 ari placa, uknjižena, cena 20.000€), je "jeftinija" jer zahteva dodatna ulaganja, od promene jednog dela krova, posto je curila voda, znači saniranje vlage, promena drvenarije, kao i promena jednog dela poda, isto tako čitavo dvoriste je zaraslo komplet.

Nakon toga sam pogledala još jednu u blizini, ali sa druge strane starog Smederevskog puta, (80m2 x2, na 8 ari placa, 37.000€). Problem su papiri, nije legalizovana, nije izolovana niti omalterisana spolja, fale ograde na svim terasama... prilazni put je u redu ali postoji samo jedna prodavnica.... Po meni ako nemaš struju, vodu i papire i put, nemaš ništa, a kamoli kablovsku ili internet, a cenu im drži to što su 'blizu Beograda'".

oglas,kuća,selo Foto: Ilustracija: MONDO/Mario Milojević

Neverovatno: Zbog koza batalila državni posao!

Dodajemo, da i kada do prodavnice dođete, u njoj je izbor veoma sužen i možete zaboraviti na većinu marki na koje ste navikli u gradu. Tu se izbor svodi na čuvenu varijantu "žuti sok ili crni sok", daleko od nekog normalnog potrošačkog izbora. Ako vam za kolač ili jelo fali samo jedan bitan sastojak, možda ga nećete naći u blizini.

Veće troškove imaju i seljani u svetu, kaže jedna studija Poljoprivredne komore Francuske. Zbog toga tamo žitelji u ruralnim krajevima u Francuskoj imaju za 30 posto jeftiniju električnu energiju i gas. A u Srbiji?

AKO IMATE DECU…

Porodični život na selu nosi dodatne probleme. Za one koji su tamo odrasli možda su to normalne stvari, ali za nekog ko dolazi iz grada to je "druga planeta". Najveći problem je, cenimo, školovanje dece.

Čak i da u selu ima škola, ne bi bilo zgodno da vam se dete nađe u situaciji kao što je, recimo, Pavle Stevanović. Desetogodišnji Pavle jedini je učenik učiteljice Maje Marinković u osnovnoj školi u Ramu, u opštini Veliko Gradište.

đak, ram, škola, pavle, jedini đak u razredu Foto: Mondo/ Goran Sivački

Umiru "gastosi", odumire Srbija

Kuće se diljem Srbije prodaju ispod cene, a to nije samo posledica "globalne ekonomske krize". Prema jednom istraživanju Srpske akademije nauka i umetnosti, u 1.034 sela u Srbiji ima oko 150.000 praznih kuća. Kako je to još pre desetak godina dobro opisao na jednom blogu član pod imenom "mmix" "Sad je doba kad polako umiru gastosi koji su u prvom talasu otišli u Jevropu. Onda su tamo radili ko robovi i svaku marku slali u Srbiju i gradili čardake ni na nebu ni na zemlji, da bi im se deca jednog dana vratila u domovinu i živela raskošno. Dva prsta ko vidi gde se to izjalovilo i šta njihova deca sad rade sa tim kućama".

Kako smo pisali u decembru, on pola godine provedu uz bubnjaru, a sa sobom pored knjiga i užine, kao i sva druga školska deca u Srbiji, nosi i zalihe vode, jer u školi vode nema.

A osnovna škola je "manji problem", jer njih i ima po selima. A srednje obrazovanje... Evo jednog i primera iz susedne Hrvatske, zemlje Evropske unije, gde problemi nisu manji iako postoje subvencije države.

Na jednom internet blogu otac iz okoline Slavonskog Broda opisao je "školski dan" svog deteta.

"Mesečna karta za moju kćer srednjoškolku, uz subvencije opštine i županije, stoji 500 kuna (oko 8.320 dinara). Nakon što iziđe iz voza ona ima još četiri kilometra hoda do kuće. Ja sam dovoljno situiran i nije mi problem da automobilom dolazim po dete, ali ona i uz to kreće dva sata ranije i vraća se kući dva sata kasnije od dece koja žive u gradu. Imate dece koja nemaju organizovan prevoz i pešače do sedam kilometara do škola i još nekako završe osnovnu i srednju školu. No, svi su hendikepirani jer nemaju mogućnosti za dodatne aktivnosti, za bavljenje sportom, učenje stranog jezika, muzičku školu..."

A, kada pogledamo Srbiju, nije samo škola problem.

Recimo da i nađete jeftinu "kuću iz snova" u selu koje ima prodavnicu, obdanište, školu, ambulantu, zubara, apoteku...a takva su po pravilu sela u Banatu i Bačkoj, trebaće vam još ponešto za život približan gradskom. A pritom i ne mislimo na kulturu (pozorište, bioskop, galerije, izložbe...)

Na selu u Srbiji možete "da zaboravite" na profesionalnu pomoć bilo kakve vrste. Ako vam zatreba pravi majstor za televizor, (noviji) automobil, čak i dobar obućar ili frizer... Pitanje je da li to ima baš u tom selu, ili ćete morati u automobil. A samo dodatni mesečni "seoski" troškovi prevoza, čak i s ovako "jeftinim" gorivom, lako mogu da dostignu vrednost unajmljivanja stana u gradu. A gde je tu računica ako se živi u selu a radi i školuje u gradu...

O tome kako preživeti na selu, finansijski, ali i o samom seoskom životu, onom društvenom (sve sa "komšijom koji viri preko plota"), nećemo ovim prilikom.

Pa, samo hrabro.

Sve vesti