Kada je osnovana, davne 1838. godine, Osnovnu školu u Ramu, u opštini Veliko Gradište, pohađalo je 50-tak učenika.

Danas je u njoj samo jedan đak - Pavle Stevanović, jedino dete u školi!

Proveli smo školski dan sa devetogodišnjim dečakom koji pohađa školu u kojoj se školsko zvono ne oglašava, pošto nema dece koju bi dozvalo, u kojoj je učiteljica i predavač i vaspitač i drug iz klupe i partner za fizičko...

1/0
Vidi galeriju
undefined Jedan đak u školi



Sama školska zgrada, tik uz staru tvrđavu na brdu iznad širokog Dunava, odaje duh nekih prošlih vremena. Podignuta 1999. godine, na mestu stare škole, izgleda više kao seoska kućica, a ne škola - kuhinjica, hodnik, prostrana učionica i dva toaleta (muški i ženski).

U njoj samo tri školske klupe i katedra. Podsećaju na još dva đaka koja su do prošle godine išla u ovu školu, ali su posle završenog četvrtog razreda, otišli na dalje obrazovanje u veliku i mnogo brojniju školu u Velikom Gradištu. Deca iz Rama, naime, u izdvojeno odeljenje u svom selu idu do četvrtog razreda, a potom starije razrede pohađaju u gradiškoj OŠ "Ivo Lola Ribar".

"Pavle je ove školske godine ostao sam, ali to mu nije nikakav problem. Nije mu čudno, ni neobično, on voli da bude u centru pažnje", uglas nam objašnjavaju mlada učiteljica Maja Marinković i pomoćna radnica (popularno tetkica) Biljana Sekulović.

Učiteljica Maja sa 25 godina ima već dve godine staža, a od septembra je jedina učiteljica jedinog đaka-trećaka Pavla. Nju iz susednog sela rodbina svaki dan dovozi na posao, pošto autobusa nema, a ni Maja još nema auto...Nema ni ambicije poput većine svojih vršnjaka da "napusti brod koji tone" i odseli se u Beograd ili inostranstvo, kao većina mladih iz ovog dela Srbije.

I tu leži razlog zbog kog je Pavle jedino dete u školi...celo mesto naime napuštaju mladi ljudi, koji zbog nedostatka posla odlaze da sreću pronađu negde drugde, a deo priče o tome čitali ste i u našoj reportaži...



Maja za Mondo kaže da joj je jedino bitno da ima posao i ne žali se zbog uslova u kojima radi...Uz peć "bubnjaru" na drva koja tiho pucketa, odzvanja Majin glas u pustoj učionici dok Pavle pokušava da savlada koliko kilograma ima jedna tona.

"Drugačiji je osećaj raditi s jednim đakom. Prilagodjavamo nastavu njemu, individualizujemo je. Radimo tempom koji njemu odgovara. I fizičko radimo - kada je lepo vreme idemo napolje i dobacujemo se loptom, a kad je zima ovde radimo vežbice", objašnjava nam Maja plan i program u ovoj neobičnoj školi.

"I sledeće godine Pavle će biti sam, a kada on završi treba da dođu još dva prvaka", nada se učiteljica, koja, iako mlada, ne deluje nimalo popustljivo - zacrtano gradivo mora da se savlada, što otkrivaju grimase koje Pavle pravi dok radi školski zadatak.

Pitali smo Pavla, koji je odlikaš, kako je biti jedini đak u školi, ali i kako izgleda njegov život u ovom selu:



Pavle nam je još otkrio i da ne zna šta znači kada neko digne dva prsta, kao ni zbog čega postoji školsko zvono, ali sigurno zna jedno - da mu nedostaju vršnjaci.

Zato se i raduje polasku u veću školu.

I "tetkica" Biljana priča nam šta su njena zaduženja. Ne razlikuju se mnogo od onih u ostalim školama, ali postoji jedna razlika, ona loži dve peći od kojih je jedna u učionici, a druga u kuhinji.

Kaže da ni pijaće vode u mestu nema, pa Pavle u školu donosi sopstvenu užinu i zalihe vode.



"Slabo se rađaju deca ovde, u celom selu je još četvoro male dece koja nisu još stasala za školu", otriva nam Biljana. "Malo je bračnih parova, jer je veliki broj njih otišao u inostranstvo...Ubija nas to što nema prevoza, autobusi ovde ne dolaze, a i u opštini Veliko Gradište nema posla", kaže ova žena, koja sa suprugom izdržava sina srednjoškolca i pomaže ćerku koja je nedavno našla posao u Beogradu.

Ona dodaje da je problem i to što u Ramu ne postoji predškolski program, pa zbog toga neku decu roditelji već sa šest godina odvode u druge škole u opštini i tu ih kasnije upisuju.

"Ovo je nekad bilo ribolovačko selo, ali se zbog visoke cene dozvola za ribolov ljudi sve manje time bave...Neki rade na kopu u Kostolcu i to je to...Većina je pobegla u inostranstvo", razočarano priča Biljana.

Većina starije dece, srednjoškolaca i studenata, kaže, čak ni za raspust neće da dođe u selo - nema gde da se izađe, nema kafića.

"Selo jedino oživi u avgustu kad svi dođu iz inostranstva. Većina ih radi u Italiji i Nemačkoj, a dođu i za praznike - Uskrs, Božić i seosku slavu. Jedino tada ovde se čuje graja dece i vesela cika", kaže, dok nas ispraća, naša sagovornica koja ipak gaji nadu da će za ovaj kraj doći neka bolja vremena.

Elana i nade ima i direktor ove, kao i matične škole "Ivo Lola Ribar" u Velikom Gradištu Dragan Mandić, koji nas je primio u potpuno drugačijoj atmosferi...Prostranoj i lepoj školi koju pohađa čak 800 učenika.

Baš ta škola za dve godine čeka Pavla...pa otom potom, možda se tada zaputimo opet u ovaj kraj i pronađemo junaka naše priče kako prvi put u životu deli užinu, igra fucu "na male goliće", juri na školsko zvono i diže dva prsta.

................................

(Zahvaljujemo roditeljima dečaka Pavla Stevanovića i upravi OŠ "Ivo Lola Ribar" koji su odobrili fotografisanje i snimanje)