Tridesete godine prošloga veka bile su veoma turbulentne u celoj Evropi za šta je glavni krivac bila Nemačka. Međutim i pored njihove aneksija nekih država i oblasti, život je tekao svojim tokom. Kad kažemo tekao, ne mislimo da je meandrirao, već je više ličio na neki planinski brzak. Posebno kad je reč o moto-sportu.
Mnogi smatraju taj period i najznačajnijim u istoriji automobilskog sporta. Prošlo je bilo taman dovoljno vremena od kad je krenula masovna proizvodnja automobila, a pojavili su se i prvi zaljubljenici u miris benzina i spaljene gume. Širom Evrope su krenula i prva takmičenja, a posebno je bilo zanimljivo gledati trke tadašnje "formule 1". Te mašine su išle i preko 200 kilometara na sat, što je za ono vreme bilo daleko impresivnije od aktuelnog F1 rekorda koji je postavio Huan Pablo Montoja 2005. godine od 372 km/h.
Osim što se dizala politički i vojno, Nemačka je bila (i ostala) lider na još jednom polju – u automobilizmu. Druga polovina tridesetih u auto-moto sportu je prošla u dominaciji dva nemačka proizvođača – "Mercedesa" (čuvene "srebrne strele") i "Autouniona" (današnji "Audi"). Vozači "srebrnih strela" je bili veoma čuveni i hvaljeni u Nemačkoj, a nacistički režim ih je prilično svojatao, bez obzira što neki od vozača nisu bili zaslepljeni naci-ludilom.
Sezona 1939. je bila slična kao i nekoliko prethodnih. I protekla je u dominaciji "Mercedesa". Herman Lang je i pre poslednje trke proglašen šampionom. Ali uz kontroverzu, jer je na početku sezone bilo dogovoreno da će šampion postati vozač sa najviše bodova, a ne pobeda. Međutim, Lang je bio miljenik nemačkih vlasti…
Došlo je i vreme za poslednju trku "formule 1", ne samo te sezone, već i za narednih nekoliko godina.
"Prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke" je glasio tačan naziv serije trka oko Kalemegdana, koje su se održale 3. septembra 1939. Dakle, Nemačka je već prešla Odru, a Velika Britanija i Francuska joj objavile rat. Zbog ugrožene bezbednosti u Beograd nisu došli takmičari iz Britanije, ali ni ekipe Alfa Romea i Maseratija.
Ipak najbitniji timovi (Mercedes i Autounion) nisu otkazali. Posebno se to nije očekivalo od "srebrnih strela" kao miljenika nemačkih vlasti jer je "formula 1" i tada bila dobra prilika za propagandu.
Tako su, sa po dva bolida, krenuli na put dug 1.400 kilometara još 25. avgusta ponevši sa sobom čak i cisternu sa benzinom, kako bi bili sigurni da će se bez problema vratiti kući.
O atmosferi tih dana u Evropi, najbolje govori Mercedesov Herman Lang koji se u Beogradu peo na neko brdo kako bi bolje uhvatio Radio Berlin i čuje šta se dešava kod kuće.
"Na dan trke smo čuli da je Britanija objavila rat Nemačkoj, pa je takmičenje odmah palo u drugi plan. Međutim, Nojbauer (Alfred, Mercedesov menadžer) nam je, po povratku iz nemačke ambasade, rekao da se opustimo i krenemo ka stazi." – prisećao se tog istorijskog trenutka Lang.
Takmičari su stazu dugu 2,79 km ocenili kao veoma izazovnu posebno zbog kaldrme, tramvajskih šina, kao i dela kod sadašnje gradske biblioteke, kada se uspon naglo prekida, usled čega su se trkački automobili pri brzini od 180 na sat potpuno odvajali od tla (na opštu radost publike).
Pozdravili su što se vozilo samo 50 krugova. A ono što im se posebno svidelo bila je sama lokacija – Kalemegdan i Ušće su oduvek bili dobitna kombinacija.
Iako se po pravilniku iz tog doba redosled za samu trku utvrđivao po zapremini motora (najveći prvi), odlučeno je da se ipak koriste najbolja vremena s treninga. Dakle, "Mercedesovi" piloti fon Brauhič i Lang su bili ispred "Autounionovog" dvojca Miler i Nuvolari (došao veče uoči kvalifikacija).
Poslednji, peti je bio naš Boško Milenković sa svojim ličnim, ne baš konkurentnim "bugatijem T51", koji čak nije ni učestvovao u treninzima.
Na dan trke napravljena je izuzetna atmosfera sa preko 75 hiljada gledalaca od kojih su mnogi došli iz cele Jugoslavije. Naime, 26. avgusta su iz aviona bacani leci iznad Beograda, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, Niša, Skoplja i drugih mesta sa pozivom da se iskoriste povlastice Ministarstva saobraćaja i dođu da vide najveći sportski događaj do tad organizovan u našoj zemlji.
Puštena je i posebna serija od četiri poštanske marke, a paviljon "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu je bio pretvoren u poštu gde su mogle da se kupe i posebne koverte i pošalju pisma sa ovim markicama pečatirana posebnim žigom.
Tačno u 16:45 krenula je prva i za sada jedina trka "formule 1" u Beogradu. Iako je startovalo samo pet takmičara, trka je obilovala uzbuđenjima. Prvo je Lang "dobio" kamen u zaštitne naočare, kojeg je podigla fon Brauhičeva formula. Zbog toga, Langa menja Valter Bojmer, ali i on relativno ubrzo završava, nepovređen, u topolama kod kule Nebojše.
U poslednjoj krivini 16. kruga, kod Francuske ambasade, fon Brauhič gubi kontrolu na uglačanoj "kocki", poprečno se zaustavlja i gasi. Situacija je bila prilično opasna.
„Nuvolari se pojavio pravo niotkuda i samo zahvaljujući njegovoj fantastičnoj spretnosti izbegnut je teži incident“,izjavio je tom prilikom Manfred fon Brauhič.
Zanimljivo je da skoro svi imali problema sa gumama, zbog podloge, ali i veoma toplog vremena.
Na kraju, prvi kroz cilj prolazi Tacio Nuvolari sa 7 sekundi prednosti ispred fon Brauhiča i 23 ispred Milera. Naš Milenković je bio četvrti sa čak 19 krugova zaostatka za pobednika.
Nuvolari, koga je publika gromoglasno pozdravila, primio je lovorov venac, novčanu nagradu, kao i veliki pehar Nj.V. kralja Petra II. Ovo je bila poslednja pobeda u bogatoj karijeri Tacija Nuvolarija, koga je doktor Ferninand Porše proglasio "najboljim vozačem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti", a Enco Ferari rekao da je Tacio vozač koji nikad ne skida nogu s gasa.
Trka oko Kalemegdana je poslednji gran pri zlatne ere automobilizma. Prvi naredni je održan sedam godina kasnije. Na žalost, ova trka je pala u zaborav i kod nas iz nekoliko razloga: moto-sport kao elitni nije bio poželjan međ’ radničkom klasom, glavni sponzor je bio lično kralj Petar, a i većina učesnika je bila iz fašističkih zemalja.
Zahvaljujemo se gospodinu Bratislavu Petkoviću na pomoći oko prikupljanja arhivske građe i na ustupljenim fotografijama.
Pogledajte i video materijal iz 1939. Kolor snimke je napravio Vladeta Limić i to su ujedno i prvi snimci Beograda u boji.
(Autor teksta: Marko Tanasković)
