- Prekoračenje brzine je prekršaj, ali zakon poznaje izuzetak krajnje nužde kada je to jedini način da se spreči neposredna opasnost.
- Tokom preticanja ili obilaženja sporijeg vozila ubrzavanje nije automatski opravdano, a vozač mora da dokaže da nije sam izazvao rizik.
- Žurba zbog prevoza bolesnika nije dovoljna sama po sebi; sud procenjuje okolnosti, dokaze i srazmernost reakcije.
Ograničenje brzine na putu nije okvirna preporuka koju vozač može da prilagođava svojim potrebama. Bez obzira na to da li kasni na posao, pokušava da završi preticanje ili prevozi osobu kojoj je potrebna lekarska pomoć, prekoračenje dozvoljene brzine predstavlja kršenje saobraćajnih propisa.
Međutim, postoje okolnosti u kojima bi takvo postupanje moglo da bude opravdano. Reč je o takozvanoj krajnjoj nuždi, institutu koji prepoznaje Zakon o prekršajima.
On omogućava da se određena radnja, koja bi inače predstavljala prekršaj, ne smatra kažnjivom ukoliko je bila neophodna da bi se sprečila neposredna opasnost. To, ipak, ne znači da vozači mogu sami da odluče kada im je dozvoljeno da ignorišu saobraćajne znakove.
Da li je dozvoljeno ubrzati tokom preticanja?
Jedna od situacija u kojoj vozači često dolaze u iskušenje da prekorače brzinu jeste preticanje. Na primer, vozač započne manevar, a automobil koji se nalazi ispred njega iznenada ubrza.
Kako bi se što pre vratio u svoju saobraćajnu traku, vozač koji pretiče može odlučiti da dodatno pritisne gas. Ipak, takva situacija sama po sebi nije opravdanje za prekoračenje ograničenja.
Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u članu 54 jasno propisuje da vozač ne sme da povećava brzinu dok ga drugo vozilo pretiče. Drugim rečima, automobil koji se nalazi ispred ne sme namerno da ubrzava kako bi otežao ili onemogućio preticanje.
Sa druge strane, član 55 propisuje da vozač sme da započne preticanje samo ako ima dovoljno prostora da ga bezbedno završi, bez ugrožavanja drugih učesnika u saobraćaju.
Zato je važno da se pre započinjanja manevra procene brzina vozila, preglednost puta i rastojanje potrebno za povratak u svoju traku. Činjenica da je automobil ispred ubrzao ne daje automatsko pravo vozaču koji ga pretiče da prekorači dozvoljenu brzinu.
Isto pravilo važi i prilikom obilaženja traktora, kamiona i drugih sporijih vozila. To što se neko vozilo kreće znatno sporije od ograničenja ne znači da je dozvoljeno ubrzati iznad propisane brzine kako bi se obilaženje što pre završilo.
Kada zakon ipak dozvoljava pozivanje na krajnju nuždu?
Iako su pravila o ograničenju brzine jasna, Zakon o prekršajima u članu 14 predviđa mogućnost da se određena radnja ne tretira kao prekršaj ukoliko je učinjena u krajnjoj nuždi.
Ovaj institut odnosi se na situacije u kojima je postojala istovremena, neskrivljena opasnost koju nije bilo moguće otkloniti na drugi način, a posledica izazvana radi njenog uklanjanja nije bila veća od opasnosti koja je pretila.
- U saobraćaju bi primer takve situacije mogao da bude iznenadno pojavljivanje vozila u suprotnoj traci, zbog čega je vozač primoran da naglo ubrza ili promeni način kretanja kako bi izbegao direktan sudar.
- Sličan primer je situacija u kojoj se vozač nađe u takozvanim makazama. To se događa kada započne preticanje, ali se zbog nepredviđenih okolnosti ne može bezbedno vratiti u svoju traku pre nego što mu u susret naiđe drugo vozilo.
Ipak, nije svaka situacija u kojoj je vozač primoran da reaguje naglo automatski krajnja nužda. Ključno je da opasnost nije sam izazvao, da nije postojala druga mogućnost da je otkloni i da je njegova reakcija bila srazmerna riziku koji je pretio.
Ako je vozač sam izazvao opasnost, teško će se pozvati na ovaj izuzetak
Upravo je poreklo opasnosti jedna od najvažnijih stvari prilikom procene da li postoje uslovi za primenu krajnje nužde.
Ako je vozač ušao u rizično preticanje na mestu na kojem nije imao dovoljno preglednosti ili prostora, pa se potom našao u situaciji da mora da ubrza kako bi izbegao sudar, okolnosti su znatno drugačije nego kada mu drugi učesnik u saobraćaju iznenada preseče put.
Zakon izričito zahteva da opasnost bude neskrivljena. To znači da vozač ne može jednostavno da se pozove na krajnju nuždu svaki put kada se nađe u neprijatnoj ili opasnoj situaciji, naročito ako je do nje došlo zbog njegovog prethodnog neodgovornog postupanja.
Saobraćajni prekršaj se, dakle, ne opravdava samim tim što je vozač u jednom trenutku morao da reaguje kako bi izbegao posledice sopstvene pogrešne procene.
Kako se dokazuje da je postojala krajnja nužda?
Vozač koji dobije prekršajni nalog zbog prekoračenja brzine ne može računati na to da će biti oslobođen odgovornosti samo zato što izjavi da je pokušavao da izbegne nesreću.
Ukoliko se u prekršajnom postupku pozove na krajnju nuždu, potrebno je da iznese okolnosti koje potvrđuju da je opasnost zaista postojala i da nije bilo drugog načina da je otkloni.
U zavisnosti od konkretnog slučaja, značajni mogu biti snimci nadzornih i saobraćajnih kamera, video-zapis iz automobila, fotografije, izjave svedoka, policijski zapisnik i drugi dokazi koji mogu da rasvetle šta se dogodilo.
Važno je i da se utvrdi šta je prethodilo opasnoj situaciji, kako je vozač reagovao i da li je prekoračenje brzine zaista bilo neophodno.
Prekršajni sud procenjuje sve okolnosti konkretnog događaja. Ne postoji unapred određena lista situacija u kojima se prekoračenje brzine automatski prihvata kao krajnja nužda.
Žurba u bolnicu nije automatsko opravdanje
Posebno osetljivo pitanje jeste prevoz teško bolesne ili povređene osobe privatnim automobilom. U takvim okolnostima vozači često smatraju da imaju pravo da prekorače brzinu jer pokušavaju da stignu do bolnice i pomognu nekome čiji je život ugrožen.
Međutim, privatni automobil zbog takve situacije ne dobija status vozila hitne pomoći. Vozač nema pravo prvenstva prolaza niti automatsko izuzeće od ograničenja brzine. Ipak, ni ovde nije isključena mogućnost pozivanja na krajnju nuždu.
Ako se osoba u automobilu nalazi u neposrednoj životnoj opasnosti, a čekanje hitne pomoći ili drugi način transporta nisu realna mogućnost, okolnosti bi mogle da budu osnov za primenu ovog instituta.
To bi, na primer, moglo da se odnosi na situacije sa ozbiljnim krvarenjem, prestankom disanja ili drugim naglim zdravstvenim stanjima kod kojih je svako odlaganje medicinske pomoći potencijalno opasno po život.
Ipak, i tada je potrebno razmotriti da li je opasnost zaista bila neposredna, da li je postojala druga mogućnost za transport i da li je način na koji je vozač postupio bio srazmeran opasnosti.
Zato je važno razlikovati hitnu potrebu da se nekome pomogne od obične žurbe. Kašnjenje na pregled, zakazan termin ili želja da se što pre stigne do bolnice sami po sebi nisu osnov za prekoračenje brzine.
Suština je da ograničenje brzine važi za sve vozače, a krajnja nužda predstavlja izuzetak koji se procenjuje od slučaja do slučaja. Nije dovoljno da vozač smatra da je imao dobar razlog da pritisne gas – potrebno je da postoje zakonski uslovi koji opravdavaju takvo postupanje.
BONUS VIDEO: