Bajlonijeva pijaca u Beogradu je mesto koje podseća na ime poznate beogradske porodice Bajloni kao i jedna kuća nekada njena u ulici Kneza Miloša u Beogradu.
Prolazimo pored bezbroj njihovih imanja u Beogradu, a da i ne znamo da je to nekada bio posed jedne porodice. Bajlonijevi su bili ugledna građanska, porodica sa velikim brojem značajnih prijatelja širom sveta. Gordana Bajloni bila je obrazovana, lepa, bogata, rado viđana u mnogim društvima i drugačija... Odmah posle početka Drugog svetskog rata čitava porodica se iselila, a po neko je i ostao u Beogradu trudeći se da dođe do svog imanja.
Gordanin otac, Ignjat Bajloni je rođen je u mestu Litomišlu u Češkoj, u to vreme Habzburškoj monarhiji, gde je izučio kožarski zanat i radio zajedno sa bratom. U potrazi za boljim životom odlučio je da se odseli u Ameriku, ali ga sestra i zet Antonjin Njemec (češ. Antonín Němec) koji su već bili u Srbiji, nagovaraju da se sa porodicom doseli kod njih.
Nakon dolaska u Srbiju 1855. godine nastanjuje se negde na Topčiderskom brdu da radi svoj kožarski zanat uz nešto povrtarstva. Njegov najstariji sin Jakov izučio je bačvarski zanat u jednoj bečkoj pivari, a u Beogradu je radio kod bačvara Kincela. Drugi po rođenju sin, Anton izučio je mlinarski zanat kod svog ujaka Njemeca, koji je držao u zakup državnu vodenicu u Bratincu na Mlavi. Treći sin, Venčeslav, zvani Vasa, ostao je uz oca, dok se najmlađi Jovan školovao na Vojnoj akademiji.
U periodu 1858 - 1878. Bajlonijevi su držali gostionicu na Hajduk Veljkovom vencu. Ovu zgradu na Tobdžijskoj pijaci kupio je Antonjin Njemec od izvesnog Milosava Pazarca, dovršio je i dao Ignjatu na upravljanje.
Godine 1869. Bajloni kupuje zapuštenu državnu vodenicu na Mlavi u Malom Crniću, koju kasnije dobija na upravu njegov sin Anton, a koji je posle zanata kod ujaka bio na praksi po mlinovima u inostranstvu. Bajloni je kupio i 30 hektara zemlje na kojoj se bavio poljoprivredom (uzgajao je goveda i svinje i potom ih prodavao u Budimpešti).
Otkupio je I malu ručnu pivaru, na čijem je mestu kasnije sagrađena velika pivara opremljena najmodernijom opremom poznatih svetskih fabrika, koja je među prvima koristila električnu energiju Beogradske električne centrale a već 1900. na svetskoj izložbi u Parizu osvojila je značajne nagrade za svoje proizvode. Godine 1870. počinje izgradnja parnog mlina koji je završen i pušten u rad dve godine kasnije pod imenom Ignjat Bajloni i sinovi (premda su vlasnici bili samo sinovi, jer je Ignjat Bajloni u međuvremenu umro). Porodična grobnica Bajloni se nalazi na Novom groblju u Beogradu.
Bajloni je značajno doprineo napretku Beograda. Bajlonijeva pijaca u Beogradu jedino je mesto koje podseća na ime ove beogradske porodice Bajloni. Koliko god da je ova porodica bila naširoko poznata, najstarija ćerka Gordana živela je izolovano u jednom zamku u Lisabonu.
Iako je ostvarila zapaženu poslovnu karijeru, a bila je i kolekcionar vrednih umetničkih predmeta malo se zna o njenom životu. Bila je obrazovana, lepa, bogata i drugačija, a nikada nije želela da govori o prošlom životu svoje porodice. Njen otac Iganjat Bajloni bio je na čelu ove trgovačke porodice, a sva imanja oduzeta su im nakon početka rata 1941. godine. Tada je ova porodica otišla iz zemlje i nikada se nije vratila.
Jedna od retkih fotografija mlade Gordane Bajloni, iz kolekcije Miloša Jurišića, zabeležena je u bašti Bajlonijeve vile u Kneza Miloša na kojoj je pozirala sa svojim psom:
(Mondo/RTS)