Beogradom proteklih nedelja opet krstari kombi cirkusa "Medrano" i kao nekada zvuk sa razglasa odbija se o tesno zbijene zgrade velegrada pozivajući sve zainteresovane da obiđu to čudno mesto privremeno smešteno na Medaku, na poljani nadomak Plavog mosta. Tamo je stotinu stolica poređano pod teškom šarenom ciradom oko niske pozornice veličine 10 metara. Kada se svetla reflektora upale upravo je to centar svačije pažnje, u ambijentu gde crvena izmaglica zbog sunca, koje probija obojene "zidove", svemu daje mistični utisak.
Valerija Ana-Marija Sliva, ćerka vlasnika objasnila nam je da prazna mesta, koja smo zatekli nisu znak odsustva interesovanja za cirkusom, već samo splet okolnosti, budući da se predstave održavaju kasnije popodne - od pet do sedam časova.
"Moj otac je, kada sam bila mala pozvao profesore iz Rusije u Srbobran. Oni su me tokom celog detinjstva podučavali veštinama cirkuskih artista. Nije bilo prenemaganja, ustajalo se rano izjutra i pre doručka vežbalo. Zahvaljujući tome sam naučila sve veštine cirkuskog artiste - kao šti su hodanje po žici, dresiranje goluba, pasa i drugih životinja", započinje za "Mondo" dvadesetsedmogodišnja Silva, koja je na jednom takmičenju u okviru cirkuskih veština osvojila prvo mesto za nenasilno dresiranje životinja.
Ona otkriva i otkud to, da mlada devojka svoj životni poziv vidi pod žuto crvenim krovom. "Ja sam osmo, a moj otac sedmo koleno "Maderno" cirkusa, koji je oformljen 1705. godine i kao takav prošao izuzetno bogat put", objašnjava sagovornica.
Artistikinja priznaje da pamti i bolje dane, kada je ova putujuća trupa imala čak 70 stalnih članova.
"Do moje 13. godine cirkus je imao potpuno drugačiji izgled i repertoar. Bilo je akrobata, pleh orkestar je pratio svako izvođenje, dok su balerine sa strane pozornice gledale tačku - upotpunjujući utisak bogatstva našeg tima. Svaka tačka je bila dobro pripremljena a performans delo režisera, koji je smišljao kojim tokom i na koj način će se izvoditi određena radnja. Džigit (hodač na konju) je bio nešto čemu su se posebno radovali. Sećam se da sam i ja tu tačku jako volela" - oduševljeno prepričava svoja živa sećanja Valerija.
Kasnije uredbe, koje su zabranile korišćenje divljih životinja za performanse stanjile su cirkuski hleb, a samim tim i program istog sveli na skromno uključivanje pokoje životinje. "Radimo sa kucama, koje smo naučili raznim trikovima, tu je i jedna zmija, sa kojom ja igram. To je ono što nam je dozvoljeno i sa njima nastupamo", kaže Ana-Marija, dok pored nje vitka Beloruskinja Irina Stepovaj, sledeća sagovornica, veselo mazi i ljubi sasvim malo živahno štene.
Prema njenim rečima, zimu će provesti u Srbiji, pored muža, takođe cirkuskog artiste i svojemtrogodišnje ćerke, koja se rodila u Vrbasu.
"Negde je cirkus lepši i rad u istom bolji, ali ovde u Srbiji, za razliku od drugih, možeš da radiš više cirkuskih veština u isto vreme i na taj način ih usavršiš. Ovde sam pronašla mogućnost da napredujem. U stranim cirkusima imaš samo jedno zaduženje i nije ti dozvoljeno mešanje u druga", ističe ova iskusna cirkuska umetnica, a sa njom se slaže Dima, klovn, iz Ukrajine.
On je svoju ljubav upoznao u cirkusu i to doslovno, jer pored svoje supruge, koju neizmerno voli, on emocije gaji i prema svom poslu.
"Pre 20 godina sam u Ukrajini u cirkusu, gledao predstave. Sve to mi se jako dopalo, nakon čega sam odlučio da počnem da pomažem u njemu, a onda i završim školu za cirkuskog artistu. Kako je vreme odmicalo, od pomagača sam postao član odgovoran za postavljanje cirkusa i asistent u izvođenju raznih zahtevnih tački. Ovo je posao, koji ne bih menjao ni za jedan drugi. Cirkus je kao bolest od koje ne može da se izleči. To je dolazak kući nakon sezone i jedan spakovan kofer - uvek spreman da kreneš dalje. Bez cirkusa ne mogu da zamislim život", iskren je ovaj klovn, zadužen za bezbroj osmeha.
On kaže da bi voleo da i njegova ćerka krene stopama majke i oca, ali ipak naglašava da ona ima samo tri godine i da tu odluku prepušta detetu. "Ona je mala i pored nas je naučila dosta trikova, ali je ne uslovljavamo", objašnjava Ukrajinac.
Spojili ih agenti i sudbina
Srpski, ruski, beloruski, bugarski i armenski temperamenti uskomešali su jedinstvenu fuziju ovog cirkusa, dajući mu istočnjački šmek. A svemu tome kumovali su agenti za cirkuske artiste.
"Cirkuskim agentima, koji posluju u celoj Evropi šaljemo naš CV i oni nas u skladu sa veštinama preporučuju različitim cirkusima. Na taj način tražimo posao u struci", objašnjava Valerija kako je nastao neobičan spoj ovog dvanaestočlanog tima.
Iako je zarada simbolična, a borba za mesto, na kojem bi mogli da postave šator neretko prava bitka, u cirkuskim artistima tinja žar i ljubav prema ovom neobičnom poslu.
Sezone su nekad bolje ili lošije, ali potreba čoveka da bude zabavljen nepromenjena, pa kao takva čuva ovu profesiju od nestajanja. Zainteresovanost za cirkuski posao postoji, a to potvrđuje i prisustvo jednog mladića, koji je sve vreme sa strane posmatrao razgovor, ali nije želeo da učestvuje. "On je nov član i učimo ga veštinama. Sledeći put će biti spreman i da vam ih prezentuje", zaključuje Valerija.
BONUS VIDEO: