Mnogi Zemunci ni ne znaju da najveći park u toj beogradskoj opštini krije mračnu tajnu. Tu se, sve do druge polovine 19. veka, nalazio prvi srpski karantin - Kontumac, sazidan kao odbrana od pošasti koja je pokoravala čitavu Evropu.
"Crna smrt" strujila je Starim kontinentom i bila je veliki neprijatelj zaraćenih sila. Odnela je sa sobom hiljade života. Na mestu gde su se direktno sudarala, u to vreme, dva najveća carstva, Otomansko i Austrogarsko, nikao je bastion odbrane od zaraza.
Istoričar Andreja Vujičić za Mondo kaže da istorija Zemuna ide duboko u prošlost. "U rimsko doba ovo naselje nosilo je naziv Taurunum, a od 12. veka spominje se pod imenom Zemlen. Veći deo svoje srednjevekovne prošlosti Zemun je pripadao Ugarskoj kraljevini, da bi u 15. veku nakratko došao i pod vlast srpkih despota. Od 1521. do 1717. godine Zemun je bio pod Osmanlijama, a pod čuvenim Habzburzima do 1918. godine kad je nastupilo oslobođenje i ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom. Sve ovo uticalo je na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje Zemun danas, kao jedna od najatraktivnijih opština grada Beograda poseduje."
Naš sagovornik kaže da je značaj Kontumaca u Zemunu bio veliki za Habzburško carstvo, i da to najbolje ilustruje činjenica da je otvoren 1730, dok su ostali karantini sistemski otvarani tek od 1740. godine. Zemunski kontumac je od osnivanja 1730. godine aktivno radio sve do 1872, odnosno čitave 142 godine.
"Čuveni Kontumac, osnovan je skladu sa 'Zakonskim propisima o sanitarnoj odbrani Habzburškog carstva'. Taj svojevrsan karantin za odbranu Dunavske monarhije od najveće pošasti toga doba, kuge, bio je nezaobilazna tačka ukoliko bi neko iz pravca Smederevskog sandžaka prelazio granicu u pravcu Srema", kaže naš sagovornik. "Svi, bez razlike, morali su tu da provedu 42 dana, gde bi lekari pregledali novopridošle putnike, a ukoliko bi primetili bilo kakve simptome ili naznake bolesti takve bi upućivali u baraku za izolaciju na samom Dunavu. Putnici koji nisu imali nikakve simptome zadržavani su izvesno vreme u Kontumacu koji je zidom bio ograđen od ostalog dela varoši. Na početku rada kontumaca izolacija je trajala 42 dana da bi se nešto kasnije ona svela svela na tri nedelje", objašnjava istoričar za Mondo.
Vujičić kaže da je period boravka putnika u njemu bio dug, pa su za verske potrebe podignute i sakralne građevine kao što su Kontumačka kapela Sv. arhanđela Mihaila i Gavrila, koju je1786. godine podigao zemunski trgovac Teodor - Toša Apostolović. "Ona je služila za verske obrede pravoslavnih putnika koji su iz Osmanskog carstva prelazili u Habzburšku monarhiju (docnije Austriju, Austrougarsku), a morali izvesno vreme da provedu u karantinu (Kontumacu), kao i crkva Svetog Roka izgrađena 1836. godine koja se i danas nalaze u parku", navodi sagovornik.
Kako je izgledao Kontumac?
Ceo Kontumac bio je opasan zidom, a unutar ovih zidina nalazio se čitav niz zgrada koje su imale različitu namenu. "Kontumac je bio, poput kakvog zatvora ili tvrđave u celini opasan visokim, jakim zidom od opeke i kamena, palisadama i gradskim jarkom (nem. Stadtgraben ili Schanzen), oko 6 metara dubine i 8 metara širine, koji je uvek bio ispunjen vodom. U Kontumac se ulazilo sa četiri mesta i na svakom je postojao most koji se po potrebi mogao lako srušiti. Prostrano zemljište kontumaca bilo je podeljeno na spoljni i unutrašnji deo", kaže Vujičić.
U unutrašnjem delu postojala je i Zgrada za administraciju i smeštaj službenika, jednospratnica za lekara i njegovog pomoćnika, staja za smeštaj 12 grla krupne stoke, nadstrešnica za dvoje kola, magacini, pekara, mesara, gostionica sa tri sobe, kuhinjom, bakalnicom, točionicom, spremištem za mast i podrumom gde se skladištilo vino. Vujičić dalje navodi da je u spoljašnjem delu bilo šest manjih kuća, takozvanih koliba, sa po četiri sobe za smeštaj putnika, zgrada sa četiri sobe za smeštaj uglednijih, bolnica - lazaret, zatvor, dva velika magacina za robu i njeno čišćenje, kadionica, gde su kađena pisma i pošiljke, Parlatorij, mrtvačnica i grede za provetravanje robe.
"Parlatorij je bilo mesto gde su oni u Kontumcu mogli da primaju posete na bezbednoj udaljenosti i obave svoje neodložne razgovore pod budnim okom vlasti Kontumca. On se nalazio na mestu današnjeg dečijeg igrališta i bio je ograđen gredama i daskama a krov nije imao", navodi istoričar.
Kako je tekla organizacija u prvom srpskom karantinu
Naš sagovornik kaže da su se najpre obavljali lekarski pregledi i trijaža. Nakon toga vršila se izolacija putnika, a na kraju pregled i dezinfekcija robe. Pregled i dezinfekciju robe obavljalo je posebno obučeno ljudstvo. "Roba je čišćena tako što su kafu, pirinač i druge zrnaste namirnice raspakivali i iznosili pod nadstrešnicu gde su se te namirnice vetrile na vazduhu tri nedelje. Džakovi od tekstila polagani su u vodu, a ako se omot nije mogao oprati spaljivan je. Vuna, krzna, sirova svila i pletivo, tkanine, koža i slična roba za koju se zaraza lako hvatala zadržavana je i po šest nedelja. Pregled pamuka bio je najrizičniji. Radili su ga naročiti obučeni ljudi. Čim bi stigao, vadili su ga iz vreća i premetali rukama golim do ramena. Zatim su odlazili u Kontumac i čekali da li će se pojaviti zaraza. Dešavalo se, mada retko, da su ovi pregledači pamuka bivali zaraženi i tako živote gubili na svom radnom mestu", objašnjava Vujičić za Mondo.
Koliko je detaljna dezinfekcija bila, govori i to što su čvrsti predmeti, razni metali, keramika, terakota ispirani u slanoj vodi i sapunici, dok je za čišćenje pisama prvo primenjivana sirćetna kiselina, koja se pokazala nepodesnom, pa su nešto kasnije pisma otvarana i držana iznad sirćetne pare. Novac je takođe čišćen pomoću sirćetne kiseline u metalnom sudu, iz koga je vađen kašikom sa rupama, kaže istoričar i dodaje da se smesa za dezinfekciju prostorija sastojala se iz šalitre sumpora, španske smole i stiraksa.
"Poslednja opasnost od kuge pojavila 1814. godine, kad je u turskom Beogradu zavladala ova bolest i kad se u Zemunu i njegovoj okolini nalazio veliki broj izbeglica iz ustaničke Srbije, među kojima i vožd Karađorđe sa svojim vojvodama i narodom u zbegu. U Kontumcu će između ostalih boraviti i Joakim Vujić, Vuk Stefanović Karadžić, francuski pisac Alfons de Lamartin, koji se tu obreo nakon svog proputovanja po Orijentu, što je zapisao u svom čuvenom delu Voyage en Orient (1835)", navodi Vujičić.
Kontumac je potpuno ukinut 1883. godine, a naš sagovornik navodi da je na mestu nekadašnjeg karantina podignuta četvorogodišnja škola "Realka" i Velika sedmogodišnja škola. Tada je izgrađen takozvani "Mali park" koji se vremenom širio i poprimio dimenzije koje danas ima.
BONUS VIDEO: