Katka Lapelosova, rođena Njujorčanka slovenskih korena, odlučila je nakon razvoda 2020. godine da se preseli u Evropu i splet okolnosti doveo ju je u Beograd. U novembru 2023. u jednoj kolumni je otkrila da se, posle tri godine života u Beogradu, pokajala što je izabrala da se preseli ovde.
Njenu kolumnu koju je napisala za "Business Insider" prenosimo u celosti:
"Ja sam rođena i odrasla Njujorčanka slovenskih korena, ali život u inostranstvu mi je bio san još od 2008. godine, kada sam studirala u inostranstvu u Pragu. Nakon što sam se vratila u SAD, magistrirala sam engleski kao drugi jezik, pripremajući se da svoj san ostvarim. Onda sam se zaljubila u svog najboljeg druga iz srednje škole, koji nikada nije napustio Long Ajlend, i sve se promenilo.
Naša skoro desetodišnja veza bila je fantastična i ispunjena mnogim divnim uspomenama, uključujući nekoliko putovanja u Evropu. Svaki put kada bismo se vratili u SAD, postavljala bih pitanje zajedničkog preseljenja u inostranstvo. Ali moj tadašnji muž nije bio veliki ljubitelj ideje zasnovane na njegovom otporu promenama.
Kako smo starili, postalo je jasno da su naše vrednosti i ono što želimo od zajedničke budućnosti znatno drugačije. Na kraju smo odlučili da se razvedemo u januaru 2020. godine. Bolna, ali neophodna odluka koja nam je omogućila da stvorimo naše idealne živote odvojeno.
Osećala sam se kao da imam drugu priliku da živim svoje snove, a kasnije te godine sam se za stalno preselila u Srbiju. Iako ne želim više da ostanem ovde, zahvalna sam na iskustvima. Srbija me je zaista iznenadila i preseljenje tamo je bilo zanimljivo. Prvobitno, u martu 2020. godine rezervisala sam kartu u jednom pravcu za Prag da bih je otkazala kada je pandemija koronavirusa potpuno zatvorila pristup zemljama u EU.
Bila sam slomljena kada je moje putovanje otkazano, ali Srbija, obližnja zemlja na Balkanu, je i dalje dozvoljavala stranim putnicima posete. Nikada ranije nisam bila u Srbiji i prilično sam bio neupućena u istoriju i kulturu. Uopšte nisam govorila srpski, a znala sam samo da se tamo tokom 1990-ih desio "zaista loš rat".
Takođe sam znala da imaju mnogo odličnih košarkaša i tenisera. U oktobru 2020. rezervisala sam tronedeljni odmor da to proverim. Kada sam sletela, provela sam vreme vozeći se po zemlji i videla da su srpska sela veoma lepa, ali Beograd, prestonica, me je najviše iznenadio. Nisam bila sigurna da li ću osetiti neke netrpeljivosti kao posledice rata, ili da li će stanovnici biti ogorčeni što sam Amerikanka, međutim, svi sa kojima sam razgovarala bili su neverovatno ljubazni, velikodušni i radoznali.
Pošto mi se Beograd veoma dopao, a bio je na maloj udaljenosti od ostatka EU, kupila sam stan od 50 kvadratnih metara u jednom od najpopularnijih područja za otprilike 50.000 dolara. Renovirala sam sve i tu živim. Do sada je preseljenje u Evropu nakon mog razvoda bilo veoma interesantno. Naučila sam mnogo o sebi i moj život je više onakav kakav sam ga zamišljala pre nego što sam se udala, ali definitivno postoje neke stvari koje bih promenila da sam mogla sve to da uradim ponovo.
Izlazila sam sa ljudima u Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Grčkoj, Slovačkoj i još mnogo toga, i nikada nisam otkrila da je to problem. Ali nikada nisam imala vezu dok sam živela u Srbiji, čak ni blizu. Izlasci u Srbiji su potpuno različiti i zaista sam uzimala zdravo za gotovo kako će to uticati na moj život.
Srbi su mnogo tradicionalniji kada su u pitanju romantične veze. Veoma su fokusirani na definisane rodne uloge, gde je muškarac glavni izvor prihoda, a žene zapravo ne rade. Žene mogu da rade, ali ideja je izgleda da kada se venčate, žena ne mora da radi.
U drugim delovima sveta muškarci su obično fascinirani mojim akademskim i karijernim dostignućima, koliko sam putovala i mojim ambicijama uopšte. U Srbiji mi muškarci pričaju i kada pokušam da se upustim u razgovor, ili me ignorišu ili kažu da previše pričam.
Kao Njujorčanka, nisam navikla na ovo. Takođe je mnogo više naglaska na izgledu, posebno na težini. Žene ulažu mnogo truda da održe izuzetno mršavu građu i da se oblače za sve - čak i odlazak u prodavnicu. Muškarci su takođe veoma čisti i moderni. Lokalni stanovnici imaju tendenciju da se zabavljaju u užim krugovima, a mnogi su uspostavljeni preko članova porodice, jer je odobravanje porodice izuzetno važno.
Mnogo sam noći punih suza provela razgovarajući sa svojim prijateljima Srbima o tome šta je sa mnom "nije u redu". Oni me obožavaju i podržavaju, ali takođe mogu da vide da se držim iznad većine njihovih plitkih kulturnih standarda, i to otežava izlazak.
Uprkos svemu tome, obratilo mi se mnogo oženjenih muškaraca, od kojih su neki čak i muževi žena iz mog društvenog kruga. Pomirim se sa shvatanjem da to nije baš kulturološki prikladno i da ću verovatno morati da se odselim ako želim ponovo da imam zdrav odnos.
Iako volim da živim u inostranstvu, definitivno život u drugoj zemlji nosi sa sobom usamljenost, ja i dalje osećam nostalgiju. Zaista sam se radovala što ću ugostiti porodicu i prijatelje čim su ograničenja pandemije ukinuta. Dok moji najmiliji daju sve od sebe da podrže moj životni put u inostranstvu nakon razvoda, skoro niko nije došao da me poseti.
Niko mi nikada nije dao čvrst razlog da ne dođe u posetu, i to je velika nevolja, s obzirom na to da ovde živim više od tri godine. Beograd ima direktan let iz Njujorka, gde većina njih živi, ali destinacija ne izgleda tako privlačna prijateljima i članovima porodice kao što bi to mogli biti Pariz ili Barselona.
Mnogi od njih Srbiju još uvek povezuju sa negativnim stereotipima, poput gangstera ili kriminalaca, a neki čak misle da živim u Sibiru ili Siriji. Otkrila sam da je većina ljudi zaista loša u geografiji. Do sada je bio samo jedan od mojih bliskih prijatelja. Bilo mu je sjajno, ali i on je priznao da ne bi došao u Beograd da nisam ovde.
Bila sam toliko odlučna da konačno ostvarim svoj san o vlasništvu nad kućom, da sam shvatila da sam spremna da zaobiđem iskustvo iznajmljivanja, ali posle tri godine u Srbiji osećam se nekako "zaglavljeno". Ne želim više da ostanem ovde, ali takođe nemam bazu u SAD. Za sada moram da ostanem dok ne smislim bolji plan preseljenja, a čak i tada moram da smislim šta ću sa svojim stanom.
Kirija i drugi troškovi u Beogradu su mnogo niži u poređenju sa drugim mestima u Evropi. Da sam razmislila pri kupovini stana, mogla sam da iznajmim stvarno lepo mesto za oko 400 do 600 dolara mesečno i da ipak uštedim novac za svoj dom iz snova. Plaćam oko 32 dolara mesečno za struju, vodu, održavanje zgrade i račun za internet i telefon. Dobila sam izuzetno dobar posao za svoj stan u Beogradu, ali znam da bi mi iznajmljivanje omogućilo više slobode da istražim druge komšiluke, a možda čak i druge zemlje pre nego što odaberem gde da se smestim.
Kao digitalni nomad, razmišljala sam da se preselim na drugo mesto, pošto je napredak u mojim životnim ciljevima, kao što su da budem deo zdrave veze, zasnivanje porodice i napredovanje u karijeri, u Beogradu rastao. Čak tražim radnu vizu da se vratim u Prag, za koju ispunjavam uslove, ali ipak moram da uzmem u obzir svoju srpsku imovinu.
Srbija izdaje boravišne vize na osnovu vlasništva nad imovinom, ali većina zemalja u Evropi nema istu politiku. Bez pravnog razloga da ostanem, mogu da živim u EU samo do 90 dana, na osnovu šengenskih zakona. Zaista, najveća promena koju bih volela da sam napravila je da sam imala više strpljenja.
Hrvatska je otvorila svoj jednogodišnji program digitalnih nomadskih viza u januaru 2021. godine pa da sam čekala još nekoliko meseci, mogla sam da ga iskoristim. Ubrzo su usledile i druge zemlje EU, poput Malte i Grčke. Povezujem se sa ovim prostorima mnogo više nego sa Srbijom, jer ove kulture deluju otvorenije za moderne žene.
Znam da ću jednog dana postići svoje ciljeve nakon razvoda i svoj evropski život iz snova. Iako stvari u Beogradu nisu ispale baš onako kako sam planirala, mislim da se sve dešava s razlogom i da je preseljenje tamo nakon mog razvoda upravo ono što je trebalo da uradim", navela je.
BONUS VIDEO:
(MONDO/Ivana Vlajković)