Brutalno ubistvo tročlane porodice Đokić potreslo je ceo region i dok se sumnja da je razlog mogao da bude novac, jedan slučaj nas podseća da nije prvi put da porodice stradaju zbog koristoljublja.
Serija jezivih zločna tokom devedesetih kada su ubijane porodice, često i zbog pogrešnog "tipa" - ogromnog bogatstva koje nije postojalo, počelo je u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu 1. decembra 1993. Žrtve su bile majka i sin, Vera (42) i Davor Židić (13). Verin muž Žarko i drugi sin su preživeli jer nisu bili tu. Ono što je mnogima upalo u oči je da je ubijen i njiihov kućni ljubimac, koker španijel. Kasnije će se ispostaviti da je taj pas imao veliku ulogu u osudi zločinaca.
Židići su likvidirani zbog glasina i bujne mašte. Naime, Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara narastao je do vlasnika lanca ordinacija. Na kraju je priča narasla na sef u zidu u kome je pola miliona maraka. Kada je ta fantazija došla do ušiju Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarevića Lončeta, sudbina Vere i Davora Židića bila je zapečaćena.
Vujić i Lonče su upali u stan, nastala je opšta gužva, Bumbar je pucao prvo u Veru i ranio je. Pucao joj je u jetru jer je, kako je sam rekao, na ratištu naučio da žrtva tako duže živi.Napao ga je hrabri koker i uspeo da ga ujede za ruku pre nego što ga je Bumbar ustrelio. Kada je Vujić naleteo na dete, pucao mu je odmah u srce. ispitivali su Veru gde je sef, ona nije mogla nikako da im odgovori, jer nikakvog blaga nije bilo. Jedino u toj glasini je bilo istina da je Žarko Židić zubar, ali na Vojno-medicinskoj akademiji i nije vlasnik nekakve ordinacije.
Beogradska policija je dala sve od sebe da pronađu surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha. Čak u nudili i "oprost dela" kriminalcima ukoliko im daju validne nformacije. Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske. Vujić je uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi koju je policija pronašla a koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice, Ilije Vujića, koga je pas ugrizao za ruku.Tada nije bilo DNK, ali se slagala krvna grupa.
Ovaj zločin se pominje i u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji" kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran monstruoznom izjavom ubice Vujića.
"Kada smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: 'Ko ga je**, on je trebalo da bude u školi'. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio", ispričao je u filmu tadašnji inspektor gradskog SUP-a za krvne i seksualne delikte Ljuba Milanović.
Skoro trideset godina nakon ovog zločina, Milanović kaže da i danas oseti nelagodu kad se seti odgovora koji je monstrum izgovorio.
"Svaki put kad se setim tog odgovora i hladnokrvnosti sa kojom je to izgovorio, verujte, naježim se. Kad je rekao zašto je ubio dete, zanemeli smo, nismo mogli da verujemo šta smo čuli", kaže Milanović.
Vujić je presudom Okružnog suda u Beogradu 17. oktobra 1994. godine osuđen na smrtnu kaznu. Vujić je čak pet puta tražio da bude pomilovan, ali su njegovi zahtevi odbijeni. Smrtna kazana je ukidanjem februara 2002. preinačena na 40 godina zatvora.
Od samog početka procesa Vujić je tražio da bude u samici. Kaznu izdržava u srpskom "Alkatrazu" u Padinskoj Skeli gde se nalazi dobrovoljno u izolaciji, među četiri zatvorska zida. Razlog zašto nije želeo da bude sa ostalim zatvorenicima, kako je tvrdio, leži u tome što su ga posle hapšenja dok je bio u pritvoru tukli ostali zatvorenici i zatvorski stražari.
Ubistava celih porodica prilikom pljački, nažalost, nisu novost u Srbiji poslednjih nekoliko decenija. Ali, iako komplikovani, teški za rešavanje, slučajevi složen za dokazivanje, statistika je na strani policije, jer je većina takvih istraga završeno osuđujućim presudama. Svi se nadaju da ćemo uskoro takav ishod imati i za ubice porodice Đokić.
(Mondo)