Nema ko od juče u srcu Srema nije pomenuo njeno ime, a da ga tuga i nemoć nisu u trenu presekli u grudima.
Tragičan kraj devojke Evice Umetić (29), koja je prekjuče život okončala skokom u Savu sa Pešačkog mosta, izazvao je ogromno interesovanje, tugu i žalost u Sremskoj Mitrovici. Prijatelji, poznanici, cela Sremska Mitrovica se oprašta od nje, devojke koja je imala porodicu, a odrasla u dva doma za nezbrinutu decu i tri hraniteljske porodice.
Evicina majka je umrla kada je ona imala šest godine, a otac kad je imala dvanaest. Uspela je da dođe i do brojeva telefona brata i sestara, ali joj to nije pomoglo da postane deo porodice. Bila je odličan učenik i student Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ali ga nije završila, a svoju tugu Evica je pretočila u pesme, objavila je zbirku poezije "Isušivanje plača".
Život se poigrao sa njenom sudbinom i rastavio je od porodice, brata, sestre i brojne dalje familije. Ona do kraja svog života nije uspela da ostvari kontakt sa najrođenijima, jer oni to nisu želeli! Otac ju je priznao mimo znanja njegove porodice, ali to je bilo uzalud.
"Majka je sa mnom, nakon 20 godina braka, trudna isterana na ulicu. Imam brata i tri sestre, nisam ni bila rođena kada sam izbačena iz porodične kuće. Nažalost, imala sam 3 godine kada je majka otišla u bolnicu, imala je problem sa srcem, konkretno je voda ta koja je bila sporna. Baba, mamina mama, me je 19.11.1996. godine predala centru za socijalni rad 'Sava'. Dok je majka bila u bolnici nisam nigde bila smeštana, za taj vremenski period nekoj ženi sam prosto bila dodeljena na čuvanje. Međutim, kada je majka umrla 04.06.1999. godine ja sam prosto dodeljena nekoj ženi, pošto članovi porodice nisu hteli da me uzmu, onda sam nažalost smeštena u dom 'Spomenak' u Pančevu", pričala je svojevremeno Evica o svom teškom putu:
"To je tako zakonski, kada jedan od roditelja premine, bili su u zajednici, otac je bio živ, majka je umrla 9 dana pred moj šesti rođendan, a otac je preminuo kada sam imala 12 godina. Prvobitno su pitani članovi moje porodice, međutim, pošto su se svi ogradili od mene i niko nije hteo da me uzme onda sam, nažalost, smeštena u dom", pričala je Evica.
Iako je Evica u tom trenutku imala i brata, i sestre, i mamu, shvata da ni baba čak ne želi da joj bude baba, ni tetka da joj bude tetka, ni deda da joj bude deda...
"Baba je tada pričala da je prešla godine, što se tiče starosti, a familija se uvek ograđivala, jer kako je meni majčina sestra rekla: 'Ti nisi Milanovo dete, šta ti hoćeš, tebe Umetići neće iz tog razloga što ti nisi Milanovo dete'. Iako me taj čovek priznao mimo znanja porodice, porodica me nikad nije priznala. On je dao dobrovoljni pristanak da ja idem u dom", pričala je ona, a njene muke se tek tada počele:
"Majčina sestra, inače sestra po majci, nažalost moja majka je dete iz prvog braka, a tetka iz drugog braka, ona je meni rekla kako su radnici centra rekli: 'Nemojte vi da kvarite sreću svoje dece zarad tuđeg deteta' i zato ona kao nije trebala mene da uzme. Što kaže moj bivši cimer: 'Tebi je zbog jedne prosto proširene rečenice uništen život' Znate vi kakav je to osećaj, kada vas porodica neće ceo život. Brat i sestre vas zaobilaze na ulici", rekla je Evica.
Kada je završila u domu, nju je posećivala samo majka njene majke, odnosno baba. Kod nje je išla na raspuste, a u "Spomenku" je bila 4 godine, od 2000. godine do 2004. godine u Pančevu.
"Tek posle toga je zaživelo hraniteljstvo, a pošto sam bila dete za primer, hajde da idem u hraniteljsku porodicu, ja ne znavši šta je to, željna da pobegnem iz doma, trčala sam glavom bez obzira. Nisam ni gledala ko je došao po mene, samo da idem, jer sam mislila da me tamo negde sreća čeka", rekla je Evica. U "Spomenku" je u tom trenutku bilo 150 dece i družila se samo sa decom iz doma, jer kako je ona tada navela, kroz školu oni su bili etiketirani, znalo se da su oni bili iz doma, a baš zbog toga su se međusobno vezali i pomagali.
Evica je bilo najmlađe dete, razlika između njenog brata i nje bila je 14 godina, a iako je mogao da se spakuje i da dođe i vidi svoju sestru, nikada se nije odlučio na takav korak.
"Brat nikad nije došao da me obiđe, a moj otac je bio prikovan za krevet, šećeraš, primao je insulin, a umro je od šestog moždanog udara kada sam imala 12 godina. To mi je sve rekla familija okolo, a te stvari su mi pričali da bi sprali svoju savest. Niko tu mi nije hteo dobro, hteli su da se ograde, ničiju krivicu ili pokajanje nisam videla", rekla je Evica prošle godine i dodala:
"Naslagane emocije, znam ja sama po sebi, ja sam u 3-4 navrata sigurno bila da završim sa svojim životom. Znam šta je eskalacija emocija, znam šta je kad neko ćuti i trpi, gutaj. Svi ljudi ti pričaju 'ti si dobar, lako ćeš ti', a ne znaju šta se dešava".
Posle smrti njene majke, pored živog oca, žive familije, ona je predata domu, a biti u domu sa šest godina i nemati svoju sobu, svoju kadu, svoj sapun, svoj sto je nešto sa čim je ona morala da se pomiri.
"Imate obaveze, dobijete krpu i metlu, pa ako ne valja kako ste izribali, ribaj ponovo. Disiplina doma, ustajanje, higijena, doručak, obaveze, škola. U domu je maksimalna disciplina kao u vojsci i gde kada vas neko pogleda, morate sve da razumete. Mi njima nismo smeli da se suprotstavljamo, inače ćemo dobiti batine. Udaranje dece u to vreme u domu nije bilo zabranjeno. Pančeva se sećam kao 'Sivog doma', one zgradurine kao neki koncetracioni logor, meni su oni tada, kao malom detetu, zvučali katastrofalno, zato sam pobegla u hraniteljsku", rekla je ona i dodala:
"Tamo sam bila šest godina, bilo je isto strogo poslovan odnos, nije su tu nešto puno promenila, bila sam kod Ružice. Posle toga sam tražila premeštaj i završila sam kod žene koja je ostavila svoje dete sa 13 godina, svog jedinog sina. Tamo sam bila samo 3 meseca, pa sam se vratila u dom u 'Spomenko', a posle toga sam otišla u dečje selo, gde je sam provela najleši deo života", pričala je svojevremeno Evica o svom putu po domovima za nezbrinutu decu i hraniteljskim porodicama.
Ako ste u depresiji ili pomišljate na samoubistvo, postoji više načina da dobijete psihološku pomoć. Broj SOS linije klinike "Laza Lazarević" je 011/7777-000. Broj Centra "Srce" za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva je 0800-300-303.
(MONDO)