"Kad sam stigao, bilo je ljudi, kordoni. Nisam mogao da priđem svojoj deci, gde sam se gurao sa desetinama policajaca, niko nije hteo da me pusti."
Roditelji ubijenih brata i sestre iz Dubone, Zorica i Saša, smogli su snage da podele svoju priču tragediji koja je zadesila njihovu porodu. Podsetimo, krvavi pir počeo 4. maja oko 23 časa u selu Dubona kod Mladenovca, a u potragu za osumnjičenim bilo je uključeno više od 600 pripadnika policije i žandarmerije. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nakon opsežne potrage uhapsili su U. B. (2002) u okolini Kragujevca. On se sumnjiči da je vatrenim oružjem usmrtio osam osoba i ranio 14.
"Sve su nas slušali, sve su nam pomagali. On je voleo od malena da bude policajac. U tome je uspeo, zaposlio se. Radio je časno svoj posao. Sve smo ga učili, da sa svakim bude dobar, da se ne zamera ni sa kim, pogotovo sa našim ljudima iz Dubone. Nije se se bahatio, bio je uzoran, poslušan. On je radio na poslu pa posle dođe pa radi sa nama poljoprivredu. Ovo smo sve stekli sa naših deset prstiju. Došlo je vreme da sam ja rekla - mi smo maltene završili svoj posao, naša deca su odrasla, samo još da ćerka završi fakultet. Meni je bila žlja da položi vožnju. Išla je na vožnju i položila. U četvrtak je otišla da preda za dozvolu i on ju to veče ubio. Hteli smo da u petak kupimo haljinu za maturu. Nismo je kupili. Sve mi je uzeo, uzeo mi je decu", rekla je Zorica u intervjuu za TV Happy.
Ona ističe da joj deca nisu bila samo deca, oni su bili moji drugari.
"Gde god su oni bili slali su poruke, šta se dešava, kako su. Šta god smo radili moj sin nije znao da se naljuti. Moj sin je bio veseo i drag. Sve smo u šali i smehu radili. Oni to nisu zaslužili. A o ovima neću da kažem ni reč. Neka im sudi ko bude sudio. Pričam već peti dan, sedmi je dan kako njih nema. Svi su tu, svako ode svojoj kući, svojoj deci, a ja nemam nikog, sada nemam ništa. Sada nemam razloga ni da živim ni da radim bez njih", rekla je Zorica.
Njen suprug kaže da nije mogao ni da nasluti tragediju.
"Kada se sve to izdešavalo, nas su zvali ovde. Probudio sam se, krenuo ka kapiji, rekli su mi pobila su se deca u školskom, miseći potukli su se. To mi nije bilo jasno, moj sin se nikada nije potukao. Ali u tom momentu sam pomislio potukli se, ne sluteći da je bila pucnjava i da su mi deca poginula. Kad sam stigao, bilo je ljudi, kordoni. Nisam mogao da priđem svojoj deci, gde sam se gurao sa desetinama policajaca, niko nije hteo da me pusti. Sina sam poznao odmah po patikama. Ćerka je bila u drugačijem položaju. Video sam da je ona i shvatio sam da su mrtvi. Sva ostala deca su u Hitnoj, samo su oni ležali. Ne mogu još da shvatim zbog čega se ovo desilo i čemu je prethodilo kada između njih svih koji su poginuli i ranjeni nije bilo nikakvog konflikta ni svađe da bi došlo do ovoga", rekao je Saša.
On je izneo određene detalje samog zločina, za koje i on sam kaže da ne može da garantuje da su tačni, ali naglašava da je o tome slušao.
"Krenuo je iz Malog Orašja, tako sam čuo. Momak se autom odvezao u Orašje, stao na igralište gde su dečaci, momci, devojke, pekli roštilj, šalili se, družili se, sedeli. Čuo sam da ih je postrojavao. Mislili su da se šali, pozvali ga na roštilj, piće. Čuo sam, ne mogu da tvrdim, ispalio je rafal, devojka je neka pobegla, ostali su popadali. Koliko mi je žao moje dee , tako mi je žao i za drugu decu. Ispalio je ceo rafal", rekao je Saša.
Istile da je svoju decu učio da budu pravdeni, pošteni, fini, kulturni, obrazovani.
"Završili su oboje gimnaziju, sin mi se zaposlio u MUP-u. Bio je dogovor da nastavi fakultet, ćerka da upiše za učiteljicu. Ja sam njih stvorio baš onako kako sam zamišljao kako pošten čovek treba da izgleda, da gleda svoju decu u ovako teškom vremenu, izvesti ih na pravi put. U ovako teškom vremenu gde je mnogo loših stvari, više nego dobrih. Sada se pitam da li sam bio u pravu što sam ih učio da budu dobri, možda nije trebalo. Još nisam svestan da li sam pogrešio, ili nisam", rekao je Saša.
(MONDO)