Suzana Ranković, sestra Dalibora Todorovića koji je ubijen u masakru kod Mladenovca podelila je sa javnosti svoju tugu.
Sestra Dalibora Todorovića, koji je ubijen u masakru u Duboni kod Mladenovca, Suzana Ranković ispričala je da je od njegove smrti prošlo više od dva meseca, ali da 4. maj nije prošao.
"Prošla su dva meseca, ali 4. maj nije... I nikada neće proći, ovako nešto ne može da se zaboravi, sa ovim čovek mora da nauči da živi, ali onako samo kako on zna... Tuga, suze i bol nisu prestali, samo su se povećali jer želja da ga vidimo i zagrlimo je sve jača", započela je Suzana svoju potresnu ispovest.
Prema njenim rečima, životi su se promenili svim porodicama, pa i meštanima, više ništa nije kao pre, niti će biti. "Skoro svakodnevno sam kod mojih ili ako nisam, u kontaktu smo, ali više ni razgovori nisu kao pre, svu svoju tugu ispoljavam kroz pesme koje noću, kad ostanem sama, pišem i posvećujem njemu, ali ni ta tuga ne izlazi u količini koju imam.... Majčine suze i posle 60 dana ne prestaju, niti su se smanjile, što znači da vreme ne leči ništa, kao ni očev bol i pogled koji je ostao od tog događaja", kazala je sagovornica.
Dalibor bi 1. jula napunio 25 godina, a njegova sestra o njemu priča kao uvek veselom i posebnom mladiću punom ljubavi. "Mnogo ljudi je od tada prošlo kroz našu kuću, ali niko nije izašao, a da nije bar suzu pustio. U kući vlada tišina i velika praznina, samo se čuje jecaj majke koja sedi istovremeno gledajući kroz prozor kada će Dača naići odnekud, kao što ga je osmeh njen čekao sa posla, njegove stvari koje su ostale nepomerene, ostavivši onako kako je on ostavio, i miris koji oseća kad uđe u sobu, kao da je još uvek tu... on je bio poseban, pozitivan i pun pozitivne energije, i bio je moj, voleo je da pomogne svima, voleo je život, radovao se svakom danu, voleo je iznenađenja i često ih je priređivao dragim osobama, kao i oni njemu. Uvek je bio nasmejan i pun šale, na njega čovek nikada nije mogao da se naljuti. Bio je brat, prijatelj, drug, bio je samo za poželeti, to se i sada vidi koliko sveća zateknemo nedogorelih na grobu i koje se pale dok smo mi tamo... sa njim su uzeli sve, upropastili nam život. Verujem da je u svakoj porodici tako, koje su izgubile decu, kao što je u mojoj", priča Suzana.
O osumnjičenom za ubistvo ne želi da priča, ali kaže da "takav monstrum treba zauvek da ostane u zatvoru", kao i da je važno da se ispita njegova porodica. "Kad kažu da od goreg ima gore, ja mislim da od ovoga nema ni na ovakav način... žao mi je što smo rođeni u ovakvom vremenu, što je veliki proces čekanja, suđenja i brige šta će biti na kraju. Taj monstrum ne treba da vidi svetlo dana kad je on te noći sam sebi presudio takvim delom. I svi koji su znali iz porodice za tu količinu oružja, svi da budu kažnjeni jer "iver ne pada daleko od klade", da se kazne i ostanu zauvek u zatvoru. Kad bi bio takav jedan primer kazne, takav zakon, mi više ne bismo imali ni lopova, a kamoli monstruma, i ne bismo viđali svakodnevno roditelje, babe, dede od ubica koji se šetaju slobodno", kaže Suzana.
Suzana se priseća njihovih poslednjih poruka i ističe koliko je njen Dača bio voljen. "Sećam se poruka poslednjih, gde sam mu ja rekla kako se plašim nečega, a da bi mi na to rekao "Šta se plašiš kad ti imaš brata", a kad bi znao da je strah nadvladala tuga i da se više ničega ne plašim, bio bi ponosan... Voleo je i bio je voljen... Ostavio je veliku uspomenu za sobom, ostavio je ime (njega) posebnim kao primer drugoj deci.... Žao mi je za sve povređene, svi se znamo da je sreće da je i moj brat među njima povređen, a živ", priča ona.
"Anđelu mom"
Majka je napisala i posvetila sinu kojeg je izgubila te večeri u Duboni, a zove se "Anđelu mom". Prenosimo je u celosti:
"Sunce moje, radosti majkina,
Što mi ode i nestade u najlepšim godinama.
Što si me ostavio da patim nad grobom tvojim,
tuga, bol, svakim danom sve me jace steže.
Svaki dan mi je sve teže i teže.
Duša i srce sve me za tobom boli,
dok je majka živa imaće ko da te se seća i voli.
Slomljenog srca, i ranjene duše,
Boga molim da mi te čuva.
Nek ti podari RAJSKU LEPOTU
Jer si ti sine zaslužio u svom životu.
Nisam sine kao što sam bila,
Suze su konstantne od kad sam tebe izgubila.
Imati te za sina bila je sreća,
A izgubiti te tuga je najveća. Anđele moj".
BONUS VIDEO:
(MONDO/Blic)