"SVAKOG DANA POŽELIM DA JE SVE BIO SAN" Ispovest porodice desete žrtve dečaka ubice: Imamo jednu želju, neka se javi...

Tri mlada drveta fotinije, i drugo rastinje, oko tri nadgrobne ploče pažljivo posuta crvena kora borovine.

Za njenog oca, majku i sestre, ti dani su bili - nagrada, kao neki poseban Božji dar, istovremeno i nepodnošljivo iskušenje u toj strašnoj situaciji. Mogli su da budu pored nje, da se oproste, da je maze, pričaju, mole se... iako, sve je bilo jasno. Čim su prvi put ušli u "Tiršovu" lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve i dozvolili da budu pored devojčice dok na aparatima njeno srce još kuca. "Mi imamo jedan život, do 3. maja, a drugi posle" - priča otac. "Kada vidite svoje dete demolirano, otečeno, u zavojima i već ste pripremljeni da je to kraj... to je očaj iz kojeg ne znate kako dalje. I to pitanje kako živeti dalje, kako naći smisao, verovatno muči sve roditelje ubijene dece. Mi Srbi, uopšte pravoslavci, stalno postavljamo pitanje - zašto da živimo? Odgovor tražimo u veri, kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na nju, da kroz naša dela ona živi".

Ne rasprodaju oni ni sad javno svoju tugu. Oni samo žele da se čuva sećanje na žrtve masakra: osam devojčica, jednog dečaka i čuvara. I da svi iz ove tragedije nešto naučimo, da se takav užas ne ponovi. Oni su živi jer veruju da je devojčica sa njima, iako nije fizički prisutna. Njene slike su na zidu, na polici među ikonama, na sestrinom radnom stolu, u sobi koju je delila sa njom. Svako od njih na svoj način nosi tugu, majku (43), Ruskinju svetlih očiju, istih kakve je imala devojčica, to breme savija kao mladu jasiku. Od njenog ubistva ne radi. Kaže, nema snage.

"Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane - govori majka. - Čini mi se i da je svakim danom sve teže, ona nam sve više nedostaje. Svaki njen korak mi je u pameti, svako naše jutro, maženje, zagrljaji. I tog jutra sam je kao i uvek ispratila u školu, poljubila, zakrstila je. Jesmo izgubili nju u, tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona mi daje snagu da se probudim, da živim".

Priča majka da je devojčica  bila svestrano dete, da za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo, u svakom smislu bila svoja, uvek se držala svog stava i kad je drugačiji od svih. Bila je samouverena, jaka, stamena u stavovima, dostojanstvena, nenametljiva, a prodorna, imala je anđeoski izgled ali temeljan karakter.

Majka pokušava da ostavi utisak da je jača nego što jeste. Nekim zaleđenim osmehom pokušava da zaustavi suze, ali kad one grunu, jeca. Očeva kćerka iz prvog braka, grli je. "Kada prestanu suze, čuće se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati" - kaže otac. "Nekad plačem do posla, pa me tamo druge misli otrgnu, a onda u povratku opet plačem. Majci je teže, ne može još da se vrati poslu vaspitačice, nema snage za tako odgovoran posao".

Starija sestra je student Ekonomskog fakulteta. Iako je mislio da je jaka, da može da se nosi sama, otac kaže da je često noću zatiču za radnim stolom kako plače nad sestrinom slikom.

 "Naš odnos je bio baš snažan, blizak, ona se rodila kada sam počela da odrastam, želela sam svemu da je naučim, od svega zaštitim. Sve smo delile: odeću, prijatelje, uvek smo imale isto društvo. Mala lepotica je bila tu uz mene uvek. Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to i jeste najbolniji momenat, to što nije pored mene, da spavam sa njom, da zajedno provodimo vreme. Sve to kada godinama razdeljuješ emocije, reči, uspomene prekinuto je, i više se neće ponoviti. Ja nju osećam, i druga sestra i ja, sve radimo tako da to bude njoj od nas".

Sa majkom i ocem umesto devojčice sada spava Zoja, pas lagoto rase. Ocu je drago što je posle tri godine ubeđivanja popustio i dozvolio devojčici da uzme kućnog ljubimca. Prvih meseci skoro svakog dana on je išao do "Ribnikara", brinuo o cveću, brisao slike ubijenih:

"Tuga ne prolazi, mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli i zato joj se i molim za nas" - govori otac. "Pokušavamo da nešto učinimo da se tragedija kakvu smo mi doživeli nikad ne ponovi. Na svaki sastanak, u Vladu, u Tužilaštvo, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem - šta sam ja postigao... dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, batrgam, mislim da radim dobro, ali nje i nema".

Posle tog 15. maja, kada su izgubili ćerku, a kažu verovatno i druge porodice ubijene dece, najteže su podnosile medijske priloge o zločincu:

 "Objavljivanje njegovih fotografija i to što on, navodno, radi tamo gde je smešten, za nas je nepojmljivo, to je težak udarac na našu dušu i sve što osećamo. Ponašanje njegovog oca i majke je takvo da ne pokazuju nikakvu odgovornost, žaljenje i kajanje za to šta su uradili oni i njihov sin. Zloupotebe je bilo i biće, mi smo u prvih 40 dana od njenog ubistva, koji za pravoslavne ljude imaju poseban smisao, gledali i kako neko u ime naše tragedije promoviše svoje ideje, mislim na političke proteste, za koje se ispostavilo da nemaju nikakve veze sa našim bolom, nego sa njihovim interesima".

U očevim sećanjima još intenzivno je živ pakao koji je preživeo tog prolećnog jutra ispred "Ribnikara". U jednom trenutku tu su ostali samo novinari i porodice za koje će se kasnije ispostaviti da su izgubile decu: "Govorili su nam da se unutra još nešto radi, da su deca u podrumu, da postoji neki eksploziv, meni su rekli da ona nije među povređenima. Policija je čuvala zgradu, a možda je tebalo da zbrine nas, da nas odvede tamo gde su nam deca. Supruga je ostala tu u dvorištu, a ja sam sa starijom kćerkom otišao peške u "Tiršovu" i tu mi je policajac rekao da je ona primljena. Doktorka koja nas je dočekala bila je dobra, odmah je rekla istinu, da je naša ćerka toliko teško povređena da je ovo kraj. Molila me je da uzmem neku tabletu, odbio sam. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, a tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju".

Teško povređenu devojčicu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve.

"Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, i to je nešto sa čim ću ja otići, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga" - priča sestra. "Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi".

Hiljadu puta je dosad sestra, kaže, razmišljala da li je bilo teže njima da gledaju bespomoćnu devojčicu u bolničkom krevetu ili ljudima koji su prepoznavali svoju decu u kapeli. "Jedina uteha je što sam znala da je ništa ne boli" - kaže sestra. "Ali, ovo koliko mi nedostaje, ona sa kojom se svaki susret završavao njenim rečima "volim te", ovo nikad neće proći".

BONUS VIDEO

(Novosti/Mondo/M. Š.)