Čak 28 slučajeva femicida zabeleženo je u Srbiji u 2023. godini. Advokatica Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra govorila je za MONDO o temi koja sve više brine javnost.
U Srbiji je zabeleženo 28 slučajeva femicida tokom 2023. godine koji su "registrovani", odnosno vidljivi su javnosti jer su pokrenuti sudski postupci protiv počinioca. Prema informacijama Autonomnog ženskog centra, broj ubijenih žena je veći od 300 u prethodnih 10 godina. U Srbiji je 2017. godine usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je doveo do privremenog, blagog pada ubistava žena. Najmlađe žrtve u prethodnoj godini imale su dve i 16 godina i o svemu tome je za MONDO govorila advokatica Autonomnog ženskog centra (AŽC), Vanja Macanović.
"Srbija, kao i sve druge zemlje sveta, suočava se sa problemom femicida. To je postalo globalno pitanje. Savet Evrope, Evropska unija i Ujedinjene nacije poklanjaju tome dosta pažnje i ide se na to da se prati broj ubijenih žena u jednoj državi da bi se znala prevalanca, odnosno da bi se znao broj ubijenih žena u odnosu na broj stanovnika. Mi iz AŽC-a smo femicide počeli da pratimo još pre 20-ak godina, dok detaljnu evidenciju vodimo od 2010. godine", započinje Vanja razgovor.
Prema njihovim informacijama, tada je godišnji prosek bio oko 25. Vremenom, konkretno 2013. godine, broj ubijenih žena je bio blizu 50 - čak 43 femicida.
"To je ogroman broj na broj stanovnika u Srbiji. Nakon donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici koji je donet 2016, a stupio na snagu 2017. godine, opadao je polako broj ubijenih žena. Čak je u 2021. godini bilo 20 ubijenih žena što je bio 'uspeh' u smislu da je broj opadao i da su se ta ubistva mogla sprečiti. Faktički i jesu bila sprečavana ona koja jesu bila prijavljivana institucijama. Sada nam se dešava da ima veliki broj žena koje nikada nisu prijavile nasilje institucijama, one su izgubile poverenje u njih. Kada se osvrnemo na 2022. i 2023. godinu, vidi se povećan broj ubijenih žena i to prvenstveno onih koje nisu prijavljivale nasilje institucijama. U samo četiri slučaja može da se tvrdi da je nasilje bilo prijavljeno, u ostalima ne. Mi iz organizacije smo postavili pitanje kako je moguće da nasilje nije prijavljeno i da za to niko nije znao, a onda iz novinskih članaka vidimo da su ljudi iz njene okoline, bliže ili dalje, znali mnogo toga. Pitamo se kako nije uspeo da dopre do nje, da se makar obrati ženskim nevladinim organizacijama gde može da bude anonimna i da dobije sve 'usluge' - prepoznavanje nasilja i u kakvoj opasnosti se nalazi - da bi se sa ženom napravio 'bezbednosni plan', da bi se predočilo u kakvom riziku se nalazi. Ozbiljno smo zabrinuti zbog velikog broja žena koje trpe a ne prijavljuju nasilje i zbog čega na kraju izgube život", dodaje Vanja.
Ona je objasnila kakve situacije su imali kada su ljudi zvali da prijave nasilje u porodici. Cilj je da se pomogne žrtvi, ali da se ona ne dovede u još veću opasnost.
"Kod prijavljivanja, kada prijavljuje neka treća osoba, postoji opasnost da žena bude u većoj opasnosti nakon prijave. O tome mora da se vodi računa. Važno je i da, kada nasilje prijavljuje institucijama (policija, tužilaštvo, Centar za socijalni rad), komšija ili rodbina, mora da naglasi da to radi BEZ saglasnosti žrtve da bi institucije obazrivije pristupile tom slučaju. Često se dešava da, oni koji su agresivni prema članovima porodice, su takvi i prema komšijama, porodici žene i njenim prijateljima. Kod ljudi postoji strah. Ljudima iz komšiluka se dešavalo da prijave nasilje, a da onda policija ode i kaže da je komšija taj i taj prijavio nasilje i da time dovede u opasnost i žrtvu i tog komšiju. To obeshrabruje ljude iz komšiluka koji žele da pomognu. I u tim situacijama mi savetujemo obraćanje nevladinim ženskim organizacijama. Imamo SOS telefon, mejl i onda mi možemo da se obratimo institucijama i da im navedemo da postoji sumnja da u određenom stanu dolazi do nasilja koje trpe maloletna deca i žena...", objasnila je Vanja.
Objasnila je koja je razlika kada se građani individualno javljaju institucijama da bi prijavili nasilje u odnosu na nevladine organizacije poput Autonomnog ženskog centra. Ta organizacija se zove "Grupa za koordinaciju i saradnju".
"Ima razlike jer, kada mi pišemo dopis, mi pišemo ono što se zove 'Grupa za koordinaciju i saradnju'. To su grupe koje su ustanovljene u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, njime predsedava tužilaštvo i tu takođe sede policija i predstavnik Centra za socijalni rad. Sve tri institucije budu obaveštene i na tom sastanku se razmatra dopis koji im uputimo mi kao ženska organizacija. Onda oni dalje prenose to svojim institucijama. Kada patrola izađe na teren, ona zna da ne ide po pozivu nekog iz komšiluka nego po upućenom dopisu od strane AŽC-a. Mi navedemo u dopisu da se obrati pažnja na neodavanje izvora informacija, cilj je da se obazrivo pristupi. Takođe, Centar za socijalni rad može u svojoj evidenciji da proveri da li tu porodicu oni imaju zavedenu po nekom drugom osnovu pa će možda i po tom drugom osnovu pozvati da bi ispitali šta se dešava. Postoje načini da se izokola utvrdi da li postoji nasilje u porodici", istakla je Vanja.
Tipovi nasilja u porodici - emotivno, ekonomsko, psihološko, verbalno
Vanja je objasnila da je fizičko nasilje najzastupljenije u Srbiji, ali da postoje i drugi načini. Najčešće se dešavaju pretnje koje se različito tretiraju i teško dokazuju.
"Fizičko nasilje je najzastupljenije u smislu prikazivanja u medijima. Često se dešava da žene odu u policiji i kažu da im je partner pretio ubistvom, a dobiju pitanje 'Pa gde su vam povrede?' To je pogrešan pristup, jedno veliko nerazumevanje. Psihičko nasilje u kome žena živi, te pretnje koje dobija, su mnogo opasnije nego fizičko nasilje. Nasilnik koristi fizičko nasilje kada izgubi kontrolu nad žrtvom da bi je vratio pod kontrolu. Sve ostalo je psihičko nasilje - kontrola života žrtve, izolacija od ljudi koji su joj pomoć i podrška, zabranjivanje posla da ne bi imala ekonomsku samostalnost, narativ da su njeni roditelji i prijateljice loši da bi je izolovao toliko da joj on bude jedini izvor informacija. Žrtva vremenom počinje da veruje u sve što joj se govori i zbog toga je psihičko nasilje mnogo opasnije. Ljudi takođe ne razumeju da, oni koji vrše psihičko nasilje, će pre udariti žrtvu, nego oni koji su već činili fizičko nasilje. To se uglavnom dešava kada im žrtva saopšti odluku da će ih napustiti. To je zabluda ljudi koji kažu 'Pa što se ne razvede?' Razvodom braka nasilje ne prestaje, nasilnik ne pušta svoju žrtvu jer svaki pokušaj prijave nasilja često ima tragičan epilog gde se žrtva ubije", podvukla je Vanja.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
(MONDO/A.B.)