Džambin intervju iz 1990. godine je slika onoga kako je funkcionisalo beogradsko podzemlje tih godina.
Iso Lero Džamba, koji je bio u srodstvu sa pokojnim pevačem Džejem Ramadanovskim, 1990. godine je dao intervju za štampano izdanje Novosti u kome je pričao o svom životu.
"Zovem se Iso Lero, zvani Džamba. Trideset sedam godina, rođeni Dorćolac. Stranputicom sam krenuo veoma rano. Počeo sam da kradem na sitno, a onda sam naučio da provaljujem i "pozajmljujem" tuđe automobile. Tako sam dospeo u popravni dom u Negotinu, pa u Kruševcu, pa u zatvor", ovako je započeo svoju ispovest Lero Iso veteran beogradskog podzemlja na koga je krajem prošle godine u restoranu "Marakana" pucao Veselin Vukotić, ubica Andrije Lakonića, koji se danas nalazi negde u belom svetu sa lažnim dokumentima", pisalo je u intervjuu za Novosti.
"Još u Negotinu sam se upoznao sa starijim i iskusnijim momvima i pored zanata koji sam tamo izučio, izučio sam od njih sve što je potrebno da se provala što efikasnije izvrši, pričao je Lero. "Posle sam bio u domu na Voždovcu i to zahvaljujući mom braniocu Branislavu Tapuškoviću koji me je spasao nekog stožeg doma. Međutim Lero je i tu nastavio da vrši krivična dela, uglavnom provale.
Džamba kaže da nikada nije džepario po autobusima jer mu je bilo ispod časti da nekome izvuče plavu kovertu, krvavo zarađenu, jer mu je uvek bila u pameti majka i njen osećaj kad bi joj se tako nešto desilo. On je nakon doma u Voždovcu, završio u Kruševcu i da je tamo postao grozan i bezosećajan. Takođe kaže da boravak u popravnom domu, ne da ga nije vratio na pravi put, nego je od starijih iskusnijih momaka naučio kako da efikasnije vrši provale i sa tim je nastavio kad je izašao napolje.
I tako, jednog dana u masovnoj tuči među "domcima", u samoodbrani Lero Iso staklom je ubio jednog od napadača. "Zvali smo ga "Kurjak"", pričao je Lero. "Svi smo se tamo zvali po nadimcima. Za to ubistvo i za druga krivična dela koja sam počinio po bekstvu iz doma, osuđen sam na šest godina zatvora i kaznu sam "odležao" u Valjevu i Požarevcu. U Požarevac je prebačen posle dve godine zbog četiri pokušaja bekstva i tu se našao u delu za povratnike - sa okorelim kriminalcima. Najveći deo kazne je proveo u samici i izolaciji, jer se, kako je rekao, nije mogao pomiriti sa "gazdama". I među zatvorenicima je postojala "hijerarhija" u kojoj se vlast sticala tako što bi jači zatvorenici premlaćivali slabije, tek da se zna ko je "bos".
"Bilo je ludih i hrabrih, ali ja sam bio luđi i hrabriji", nastavlja Lero. "Jedino za koga mi je žao što nije među živima, to je pokojni Ljubomir Magaš, zvani Ljuba Zemunac, sa kojim sam se borio i nije me sramota da kažem", izgubio. Na kraju su me prebacili u Leskovac, a njega u Prokuplje.
Po izlasku iz zatvora, Džamba je već imao određenu "reputaciju", a to je podrazumevalo, da su mlađi kriminalci mislili da moraju da se dokažu time što će njega skinuti sa "trona". Pošto mu nije padalo ni na kraj pameti da zapostavi kriminal zbog "lagodnog života koji on donosi", Džamba se otisnuo preko granice. "Radio" je po Zapadnoj Evropi, a u Beogradu - trošio. I dalje je držao svoj "nivo" i autoritet koji je pesnicama izgradio.
U sledećem delu intervjua govori kako trenutno vodi agenciju za obezbeđenje, ali da su više puta pokušali da ga ubiju upravo zbog sukoba oko toga ko će obezbeđivati kockarnice. "I tako me je jedne noći maskirana osoba mučki ranila iz pištolja, pričao je Lero. "Bio sam u društvu bivše žene Karmen i njene drugarice, kad mi je ta osoba prišla sa leđa i ispalila hitac. To se dogodilo ispred "Cepelina", kasnijeg "Taš kluba".
Milicija tada nije ništa preduzela, jer, kako je rekao Džamba, znali su da on neće hteti da svedoči na sudu. Putem zakona se nikada nije svetio. Ali, s druge strane, milicioneri su se maksimalno trudili da mu "zagorčaju život". "Najbolji dokaz tome je afera kada sam branio, i odbranio svoj život ispred restorana "Topčiderska noć", kada su slični došli da me "maknu"", prisećao se Lero poznate pucnjave koja je svojevremeno uzburkala Beograd. - Tu sam radio na održavanju reda.
SVAKA ČAST VRHOVNOM
Po njegovoj verziji, napadači su banuli u "Topčidersku noć" sa namerom da ga ubiju, a spremili su čak i dve ručne bombe, ali nisu uspeli da ih aktiviraju jer ih je obezbeđenje "Topčiderske noći" u tome sprečilo. "Kad mi je sudija Latinović izrekao kaznu od šest godina zatvora, zbog toga što sam branio svoj život i život gostiju, upitao sam ga kako ga nije sramota", rekao je Lero. "I tako, na pravdi boga Goran Gajić, zvani Gaja, Duško Ivanović - Džoni, i ja odležali smo dve godine zatvora i to zahvaljujući Vrhovnom sudu Srbije, koji je vratio ceo predmet na ponovno suđenje. Na sreću, ispravljena je greška i mi smo osuđeni zbog prekoračenja nužne odbrane.
Međutim, ubrzo po izlasku iz zatvora Iso Lero se ponovo našao u novinama. Ovoga puta na njega je pucano u restoranu "Marakana". Metak mu je prošao kroz ruku i zadržao se u butini. "Novine pišu da me je ranio Veselin Vukotić". rekao je Džambo. "Ako je to on učinio, učinio je bez ikakvog razloga, što može i Darko Ašanin da potvrdi, kao i mnogi drugi koji su sedeli sa nama za stolom.
Po rečima Lera, tom prilikom je došlo do prepirke između njega i Ašanina o tome koji se njegovi drugovi Crnogorci raspituju o njemu. Rekao je Ašaninu, da ako neko ima nešto protiv njega - neka mu to lično kaže, dodavši da je sa njima bio dobar, a oni ga sada tako prozivaju i da će, bude li čuo nešto loše da pričaju o njemu - svakome staviti bombu u usta. "U tom trenutku, moj dobar drug koji je sedeo do mene Vlada Petrović sa Dorćola, rekao mi je - Džambo, da te upoznam, ovo je jedan moj dobar drug Crnogorac, a ja sam ga pogledao i videvši da ga ne poznajem rekao", "to se ne odnosi na njega".
Potom se okrenuo ka Ašaninu, ali je krajičkom oka video kako "Crnogorac" vadi pištolj. Odskočio je iz fotelje i pošto mu je desna ruka ostala na butini, metak je prošao kroz nju zadržavši se u nozi. "Kasnije sam saznao da su hteli da me izbace iz kombinacije, da ne radim kao šef obezbeđenja u kazinu "Beograđanka". Ustvari, da je on sa njegovim drugovima trebalo da radi u tom kazinu, a da je sa svim bio saglasan Marko Nicović, načelnik GSUP-a.
Međutim, posle ovog incidenta u "Beograđanci" je za šefa obezbeđenja postavljen policajac u penziji, a Veselin Vukotić se zaposlio u kazinu "Tamiš" u Pančevu. "Saznajem iz novina da je bio priveden, pa odmah pušten, što se meni ne bi dogodilo", nastavlja Džambo. "Inače, posle par meseci, kada sam stao na noge, bio sam pozvan na svedočenje, ali nisam otišao jer je izdata naredba za moje privođenje. Nisam od onih da nekog tereti, da se sveti nekome kad mi nanese zlo. Mislim se, ima Boga i on sve vidi...
Podsetimo, Džamba je misteriozno nestao 23. septembra 1992. godine. Poslednji put viđen je u ranim jutarnjim časovima ispred nekadašnje kockarnice "London" na uglu Kneza Miloša i Kralja Milana, pre tuče na šestom spratu Beograđanke. Jedini poznati detalji su da ga je pretuklo nekoliko pripadnika paravojne formacije "tigrovi" Željka Ražnatovića Arkana, a njegovo telo do danas nije pronađeno. Spekulacije o tome šta se zapravo desilo su brojne, a priča se da je njegovo telo zaliveno betonom u temelje jedne pumpe.
BONUS VIDEO:
(MONDO/J.D. - prekucano iz štampanog izdanja Novosti iz 1990. godine)