Novinar i publicista Radmilo Tadić je gostujući u Jutarnjem programu Kurir televizije objasnio šta je to krvna osveta i koliko je ona zapravo drugačija od ubistva koja kriminalni klanovi izvršavaju.
Tadić ističe da je glavna razlika u tome što se kod krvne osvete ubica ne krije, dok kriminalni klanovi angažuju profesionalne ubice kao i celu logistiku koja bi isplanirala bekstvo nakon izvršenog ubistva.
"Krvna osveta podrazumevala je, najčešće, da se onaj ko se sveti, odnosno ubica, ne krije. On svesno ide na to da nekoga ubije i potom odsluži svoju kaznu u zatvoru, to mu je bio amanet. Živeo je samo za to, a takvih slučajeva je bilo dosta", započinje Tadić.
Nekada su uzroci krvne osvete bili međe, krađa šume ili uvrede, ali s vremenom su se motivi promenili. U suštini, krvna osveta je karakteristična za manje razvijena društva, gde konflikti između porodica ili klanova - pokrenuti ubistvom člana jedne strane - prerastaju u dugotrajne cikluse međusobnog ubijanja muškaraca iz suprotstavljenih tabora.
Istorija kriminalnih klanova
Nekoliko decenija pre krvavog rata kavačkog i škaljarskog klana, kroz koji su se često preplitali motivi krvne osvete, sukob imale su dve nikšićke porodice - Vilotijevići i Radulovići.
Sukob dve familije prerastao je u kriminalne obračune, a tokom rata kotorskih klanova Vilotijevići su stali na stranu kavčana, a Radulovići na stranu škaljaraca. Sve je počelo 4. oktobra 1986. kod hotela "Onogošt", kada su se na semaforu zaustavili "fiću", "ladu" i "zastaua 128". Iz "lade" je pucano na "zastavu" u kojoj su bili braća Zoran i Kićun Vilotijević. Zoran je ubijen, a njegov brat uzvratio je pucnjavom.
Smrt Zorana podigla je ceo Nikšić na noge i izazvala priče o krvnoj osveti. Na suđenju, Radulovići su osuđeni na zatvorske kazne, u pokušaju da se spreči osvetnički ciklus, što se nije dogodilo. Kasnije su u sukobima ubijeni Kićun i njegov sin Filip Vilotijević, ali ove likvidacije nikada nisu doživele konačni rasplet. Dokaza da su žrtve bile motivisane isključivo krvnom osvetom nije bilo.
Iz porodice Radulović ubijen je Slavko Radulović, koga je upucao Milan Vilotijević Lezo, dok se smrt njegovih sinova navodno planirala od strane Ranka Radulovića. U obračunima su stradali i njihovi prijatelji: Novica Kankaraš u kafanskom obračunu, Zoran Janjušević samoubistvom u zatvoru, a Nemanja Bečanović pucnjem u glavu u podrumu svoje kuće.
Kasnije, kada je u Valensiji nestao tovar od 300 kilograma kokaina, kotorski klan se podelio na kavački i škaljarski, a sukobljene porodice zauzele su strane: Vilotijevići uz kavčane, Radulovići uz škaljarce.
"Imamo situaciju gde tri, četiri člana porodice stradaju, to su planirana ubistva, angažuju e profesionalne ubice, koristi se moderna tehnologija za praćenje žrtve. Ubicama se da novac, oni sve isplaniraju. Najveći broj takvih slučajeva se teško otkrije, upravo zbog toga što se prikrivaju tragovi, planira bekstvo i do detalja planira ubistvo", dodaje Tadić
Istorijski primer krvne osvete
Tadić je potom naveo primer krvne osvete koji datira još iz 1950. godine za koji navodi da nigde nije zabeležen.
"Iskoristio bih priliku da podsetim na zločin koji bi slikovito objasnio šta je krvna osveta. Slučaj se 1950-ih godina dogodio u jednom selu kod Podgorice. Čovek iz tog sela je surovo ubio komšije, blizance. Potom je uhapšen. On je ostavio porodicu u selu, imao je sina od pet ili šest godina. Njega je kamenom usmrtila sestra blizanaca koji su ubijeni. Taj dečak je ni kriv ni dužan ubijen. Žena koja je ubila dečaka nije išla u zatvor, jer je krivicu preuzela na sebe njena sestra. Niko nije želeo da predoči istinu organima i u moralnom smislu to svirepo ubistvo deteta nije bilo osuđeno od sredine. To je strašan slučaj koji nije zabeležen u knjigama", ispričao je Tadić.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
