Skoro deset godina prošlo je od masakra u Žitištu, kada je Siniša Zlatić u noći između 1. i 2. jula 2016. godine u bašti tadašnjeg kafića "Makijato" ubio pet osoba i ranio još 21.
Dok se u presudama i izveštajima navodi šta je tog dana uradio, meštani i dalje pamte gde su ga viđali, kojim putem sumnjaju da je išao, kao i koliko mu je najverovatnije trebalo da iz kuće stigne do lokala sa puškom u rukama.
"To nije daleko, svega 1200 metara ima od njegove kuće do 'Makijata'. Ukoliko je išao kolima kako se priča, mogao je za nekoliko minuta da stigne do kuće, uzme pušku i vrati se do bašte u kojoj je presudio Dijani i ostalim ljudima", naveo je komšija koji živi u istoj ulici u kojoj je živeo Siniša sa svojim ocem.
Tog dana, prema rečima meštana, Žitište je izgledalo kao i svako drugo mesto u kojem se leti odvija vašar, dok se dan polako završavao, kafići su se polako punili ljudima, a Siniša Zlatić nije odskakao od ostatka slike.
Tokom dana je obavljao uobičajene stvari, pozdravljao komšije, svraćao u selo, vraćao se kući. Oni koji su ga sreli kasnije su govorili da ništa nije nagoveštavalo ono što će se dogoditi, da je delovao uobičajeno, da je, naizgled, vodio isti život kao i prethodnih dana.
Od kuće do kafića za minut
U kući koja se nalazi na samoj ivici sela živeo je sa ocem Radoslavom, dok je kuća njegove supruge bila na svega nekoliko matara udaljena odatle. Ta adresa bila je polazna tačka njegovog svakodnevnog kretanja, pa tako i tog dana, samo što tada niko nije znao da će put koji obično znači odlazak u kafić sa društvom, tog puta završiti kao ruta masovnog ubistva.
Siniša Zlatić je, kao i mnogi drugi, to veče došao u kafić, ali je prethodno već dosta popio i bio je pod dejstvom alkohola. Pri dolasku u bašti je video bivšu suprugu Dijanu kako sedi za stolom sa prijateljima što je izazvalo napad ljubomore kod njega i ušao je u verbalnu raspravu sa njima.
Za drugim stolovima, oko njih, bili su komšije, prijatelji, bračni parovi, mladi koji su tek nedavno postali punoletni slušajući nečiji ispad, nesvesni da će ubrzo postati "glineni golubovi" u nečijem krvavom piru.
U nekom trenutku, nakon kraće tenzije i razmenjenih ružnih reči, Siniša Zlatić je izašao iz lokala. Za većinu prisutnih to je izgledalo kao običan odlazak, niko nije mogao da zna da to nije bio kraj večeri, već početak onoga što će trajno obeležiti i njega, i njegovu porodicu, i celo mesto.
"Zdravko je rekao, ja mislim Jojiću... Kaže: 'Joj, ovaj otišao kući po pušku, pazi'. E sad... ko, šta, kako? To je, ma znate kako, ima hiljadu verzija", ispričao je jedan meštanin detalj o jezivom zločinu koje je potreslo ovo malo mesto.
Siniša Zlatić nije živeo daleko od lokala u kome je počinio jezivi masakr. Vožnja koja svakog drugog dana ne bi značila ništa, te noći je bila granica između života i smrti. Sa jedne strane nalazila su se svetla lokala, bašta puna ljudi, pesma i žamor, a sa druge strane kuća u kojoj je odrastao i tavan na koji se popeo kako bi uzeo pušku.
Šta mu je tih nekoliko minuta prolazilo kroz glavu zna samo on, ali činjenica je da je za to vreme doneo odluku koja će promeniti živote desetina ljudi.
Sa puškom u rukama, seo je u kola i krenuo nazad istim putem. Rastojanje je bilo isto, ali je smisao puta bio sasvim drugačiji, kao i Sinišina svest. Kola su prošla kroz isto naselje, pored istih ograda, zidova iza kojih su u to vreme uveliko spavala deca i za svega nekoliko minuta stigao nazad do kafića. Premalo da bi bilo ko ko je sedeo u bašti mogao da se pripremi za ono što sledi.
Kada je ponovo ušao u prostor ispred lokala, više nije bio gost, već čovek naoružan automatskom puškom. Kada je ušao, a kako su mediji tada pisali, rekao je "Gotovo je" i zapucao u pravcu stola za kojim je sedela Dijana, usmrtivši nesrećnu ženu na licu mesta i ostavivši njihovog osmogodišnjeg sina bez majke, kao i Stevana Jojića i Vladimira Mijatovića koji su sedeli za istim stolom kao i ona.
Zatim se okrenuo ka prisutnim gostima i nasumično počeo da puca u masu, po ljudima koji su pokušavali da se sklone iza stolova, stolica, zidova. U svega nekoliko minuta petoro ljudi je ubijeno, 22 osobe su ranjene, od kojih su neki i dan danas ostali invalidi.
Tek kada su Isidor Sučević i Milan Majkić oteli pušku i obuzdali pomahnitalog čoveka, ruta kojom se te noći kretao konačno je zaustavljena. Za one koji su kasnije saznali šta se dogodilo, svaka ta tačka na putu postala je mala mračna stanica u rekonstruisanom filmu koji ne prestaju da premotavaju u glavi.
Put koji svi pamte
Danas, skoro deset godina kasnije, taj put je i dalje tu. Na jednom kraju stoji prazna kuća porodice Zlatić, sa obućom ostavljenom ispred vrata, kuća u kojoj više niko ne živi. Otac Radoslav, čovek koji je nakon masakra pokušavao da preživi sa prezimenom svog sina i teretom koji nosi, preminuo je pre oko dve godine.
O njegovoj smrti javnost je saznala tek posredno, u pričama meštana koji su govorili da je "otac ubice preminuo" i da sada sa Sinišom više niko nema kontakt.
U retkim razgovorima sa novinarima govorio je da ne želi da opravda postupak svog sina, da je svestan razmera tragedije i da zna da za porodice žrtava nema utehe, ali je ponavljao i da sina ne može da se odrekne, niti da ga mrzi. Istovremeno je, prema sopstvenom priznanju, krišom odlazio na unukove treninge, samo da ga vidi iz daljine, jer dete nije želelo kontakt sa njim.
"On neće da ih vidi i to je njegova odluka, uništio je sve slike sa ocem", pričali su kasnije rođaci sa Dijanine strane, ističući da dete ne želi ni fotografiju kao uspomenu na čoveka koji mu je oduzeo majku.
Njegovom smrću prekinuta je poslednja porodična nit između Siniše i spoljnog sveta. U zatvoru ga danas više niko od rodbine ne posećuje, sin je odrastao uz porodicu svoje majke, a brat je odavno prekinuo svaki kontakt sa njim. Njegovom smrću u nekada porodičnoj kući se ugasilo i poslednje svetlo.
Na drugom kraju tog puta nalazi se lokal u kojem se masakr dogodio. Nekada Makijato, danas pod drugim imenom, ali sa istim vlasnikom i gotovo istim radnicima koji ovde rade i danas. Bašta je puna, ljudi piju kafu i piće, razgovaraju o svakodnevnim stvarima, a na pitanje o 2. julu odgovaraju kratko i ne žele da pričaju.
"Skoro svi ljudi koji su ovde bili su tada i te noći. Ne želimo da pričamo o tome više, deset godina kasnije ne želimo da otvaramo rane koje su taman krenule malo da zarastaju", bio je kratak jedan od radnika kafića.
Ta rečenica najbolje opisuje odnos ovog mesta prema tragediji. Lokal radi, život ide dalje, ali tamo gde se jednom dogodio masakr, svaka reč o prošlosti kao da ima težinu metka.
Između te dve tačke, kuće na ivici sela i lokala u centru, proteže se nekoliko minuta vožnje koji su promenili desetine života. To je put koji Žitište ne vidi na mapi, ali ga svi znaju napamet.
Masakr u Žitištu
Masakr u Žitištu dogodio se u noći između 1. i 2. jula 2016. godine, oko 1.40 posle ponoći. Tokom manifestacije Pile fest, Siniša Zlatić je u tadašnjem kafiću Makijato video bivšu suprugu Dijanu Zlatić kako sedi za stolom sa Stevanom Jojićem i prijateljima. Napustio je lokal, otišao kući po automatsku pušku i vratio se u baštu.
Najpre je pucao u pravcu stola za kojim je sedela Dijana, zatim po ostalim gostima koji su pokušavali da pobegnu. Ubijeni su Dijana Zlatić, Stevan Jojić (40), Vladimir Mijatović (40), Jovana Popović (20) i Vladimir Kosović (34), a još 22 osobe su ranjene.
Radnici lokala i gosti uspeli su da mu otmu oružje i zadrže ga do dolaska policije. Viši sud u Zrenjaninu osudio je Sinišu Zlatića na 40 godina zatvora, maksimalnu kaznu po tada važećem zakonu, a Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio je tu presudu.
Skoro deceniju kasnije, put od prazne kuće do lokala koji i dalje radi nije samo obična relacija kroz selo. To je ruta kojom je tog dana prošao čovek koji je u jednoj noći zavio Žitište u crno, i sećanje koje i dalje živi u svakome ko je te večeri bio na tom putu, ili ga je samo čuo kroz tuđe priče.
BONUS VIDEO:
(Telegraf/Mondo)
