Beogradsko podzemlje devedesetih pamti mnoga imena, ali retko ko je imao biografiju poput Miodraga Batričevića, poznatijeg kao Mija Gavran. Od briljantnog studenta do navodnog operativca SDB-a i direktora hotela "Mažestik", njegov život bio je filmski, a kraj tragičan i do danas nedovoljno razjašnjen.
Krajem prošlog veka, mafijaški obračuni i čitulje svakodnevno su ispunjavali novinske stupce. Među onima koji su tragično nastradali na vrelom beogradskom asfaltu bilo je i ime Mije Gavrana – čoveka koji nije bio klasičan kriminalac, ali čiji je život bio duboko isprepletan sa najmoćnijim ljudima države i podzemlja.
Od odlikaša i buntovnika do tajnog agenta
Rođen 1951. godine kao sin strogog i patrijarhalnog potpukovnika JNA, Miodrag je odrastao pod čeličnom disciplinom. U želji da se osamostali, donosi prve radikalne odluke: napušta porodični dom i fakultet koji je do tog trenutka završavao sa čistim desetkama, te počinje da putuje po Evropi.
Upravo tokom tih putovanja, Mija se navodno povezuje sa Službom državne bezbednosti (SDB). Iako on sam o tome nikada nije javno govorio, nekadašnji obaveštajac Božo Spasić i novinar Marko Lopušina opisali su ga kao vrsnog operativca. Važio je za veoma inteligentnog čoveka sa "velikom petljom", koji je uspevao samostalno da obavi neke od najzahtevnijih zadataka za državu.
Vrtoglavi uspon i preuzimanje "Mažestika"
Sve do 7. septembra 1990. godine, Gavran je radio kao šef recepcije hotela "Toplice". Međutim, njegove ambicije bile su znatno veće – video je sebe u fotelji direktora prestižnog beogradskog "Mažestika". Uz "malu pomoć anonimnih, a moćnih prijatelja", taj cilj je ubrzo i ostvario.
Od trenutka kada se praktično samopostavio za direktora, Mija počinje da živi na visokoj nozi. Zida stan u potkrovlju zgrade preko puta hotela, kupuje skupocene automobile i postaje centar mondenskog života. U "Mažestik" mu svake večeri svraćaju ljudi iz podzemlja, estradne zvezde, novopečeni bogataši, visoki policijski funkcioneri i političari.
Moćna prijateljstva i pomoć izbeglicama
Mija Gavran imao je snažan uticaj i na politička dešavanja, posebno početkom ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Često je dolazio u sukobe sa moćnicima zbog položaja srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Kako nije mogao da donosi zvanične političke odluke, pomagao je kako je znao – konstantno je slao šlepere pune hrane u ratna područja. Njegov hotel bio je sigurna kuća za mnoge izbeglice kojima je garantovao besplatan smeštaj i hranu dok se ne snađu.
Njegov krug prijatelja bio je impresivan. Gajio je blisko prijateljstvo sa porodicom Milošević, a Marija Milošević ga je navodno gledala kao starijeg brata. Nesebično je pomagao Miloradu Dodiku, a družio se i sa Miloradom Vučelićem, Momom Kaporom i Željkom Ražnatovićem Arkanom. Ipak, najbolji i nerazdvojni prijatelj bio mu je Milo Đukanović, koji je po Miju neretko slao i privatne vladine avione.
Šverc, kocka i smrtonosni dug
Međutim, paralelno sa imidžom patriote i uspešnog direktora, upućeni tvrde da se Gavran bavio opasnim poslovima – švercom nafte i cigareta, a bio je i strastveni kockar. U tim mračnim vodama, stvari su počele da izmiču kontroli.
Zbog ogromnih kockarskih gubitaka i propalih poslovnih kombinacija, Gavran je upao u teške dugove. Ekipa opasnih momaka mu je oduzela automobil i luksuzni stan u koji nije ni stigao da se useli. Njegov ukupni "minus" narastao je na basnoslovnih 3 miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Pokušavajući da se izvuče, pozajmio je ogroman novac kako bi uvezao nekoliko šlepera cigareta. Međutim, kamioni su iz misterioznih razloga, verovatno po nečijem moćnom nalogu, zaustavljeni i zadržani na carini. Tada je usledio najveći šok za Gavrana – niko od njegovih moćnih prijatelja, kojima je godinama pomagao, nije želeo da mu pruži ruku spasa kada mu je bila najpotrebnija.
Tragičan kraj i gorka ironija
Suočen sa bezizlaznom situacijom, u nedelju 17. decembra 1995. godine, Miodrag Batričević doneo je fatalnu odluku. Neposredno nakon porodičnog ručka, u svojoj kući i pred članovima porodice, ispalio je sebi metak u glavu. Zvanična istraga nikada nije saopštila detalje ovog slučaja.
Priča o Miji Gavranu završava se gorkom ironijom beogradskog asfalta, šleperi sa cigaretama, koji su danima bili blokirani na granici i zbog kojih je izgubio glavu, misteriozno su pušteni sa carine svega nekoliko dana nakon njegove smrti.
BONUS VIDEO:
