Otkada su beli tartufi postali vredniji od zlata, italijanski tragači za ovom vrednom gljivom ratuju jedni s drugima. Ovako italijanski mediji komentarišu sve učestalije sukobe među ljudima u potrazi za šumskim blagom.
Posle nedavnog obračuna i ubistva tartufara u ataru sela Jarak kod Sremske Mitrovice, postalo je još jasnije da se i u Srbiji veliki deo ovog unosnog posla obavlja u bespoštednoj borbi. Nešto što bi moglo da bude ekonomski potencijal i dalje je velikim delom u sivoj zoni.
"To je, verujte, za nas bilo i očekivano", kaže Jelena Milošević, sekretar Mikološko-gljivarskog saveza Srbije i predsednica Gljivarskog društva „Lisičarka” iz Sremske Mitrovice.
Sve je, priča, počelo 2016. kada nigde nije bilo tartufa, osim u Srbiji. Ko god ih je vadio, izuzetno dobro je zaradio. U jednom momentu cena za najbolju klasu (ima ih pet) išla je i do 4.500 evra za kilogram.
"Naravno, ne možete pronaći tu količinu, ali za jedan tartuf ste mogli da dobijete i 500 evra. Tako je pre tri godine počela prava ekspanzija i ljudi su krenuli u šume. Ali počinju i varnice, tuče, bušenje guma, razbijanje šoferšajbni", objašnjava Miloševićeva.
Letnji tartuf u otkupu u proseku košta oko 50 evra. Ove godine bio je, dodaje, svega 10 evra zbog pandemije i nemogućnosti izvoza. Tek krajem sezone, kada je Hrvatska krenula da ga kupuje, dostigao je 100 evra po kilogramu.
"To nije neka silna zarada i zato leti i nema sukoba. Ako dnevno uspete da izvadite kilogram crnog tartufa „na konju ste”. Ali za to se treba dobro napešačiti", kaže.
Prema njenim rečima, pravi rat zapravo počinje sa sezonom belog tartufa. On je ove godine krenu sa cenom od svega 300 evra po kilogramu i nije ga bilo, što je dodatno pojačalo strasti.
Međutim, zvanična statistika pokazuje da je do oktobra ove godine iz Srbije izvezeno svega 2,6 tona tartufa u vrednosti od 250.000 evra. U poslednjih pet godina najuspešnija je bila 2018, kada su na stranim tržištima prodate 1,4 tone za 599.000 evra. Poznavaoci tvrde kako je jasno da je ovo samo deo zarade koja se ostvaruje i da je realni izvoz mnogo veći.
Miloševićeva kaže da je samo na području Fruške gore baš 2018. godine pronađeno devet tona crnog tartufa.
"To je bio odličan rezultat. A gde su lokaliteti kao Cer, okolina Požarevca, Obrenovca... Belog tartufa ima u šumama celom dužinom Dunava i Save. Sve to što se nađe uglavnom ostaje u sivoj zoni, malo ko šta prijavljuje. Uglavnom ide preko zbog nerealnih taksa. Kupi se neka kvota, a na nju se iznese i deset puta više, uglavnom švercom ili polulegalno", otkriva stručnjak.
Ona smatra da ne bi trebalo da bude tako i da ovakva situacija očigledno nekom odgovara.
"Tartuf je gljiva kao i svaka druga. Kao da nekome odgovara da sve ostane u sivoj zoni. Tartufarstvo nije nikakav kriminal. Država u ovome treba da vidi potencijal", ističe Miloševićeva.
Uz sve ovo nije poznato ni koliko se tačno ljudi u Srbiji bavi ovim poslom. Dozvole za prikupljanje gljiva u komercijalne svrhe mogu da dobiju pravna lica i preduzetnici.
A kako ovaj biznis zapravo funkcioniše na terenu?
Nnaši izvoznici odnosno otkupljivači rade uglavnom sa firmama iz Hrvatske. Oni kupuju uglavnom minimalne kvote i plaćaju takse (po kilogramu). Takse su često više od cene tartufa na izvoznom tržištu. Zatim ti trgovci izdaju dozvole onima koji za njih traže tartufe i od kojih kasnije otkupljuju robu. Naš beli tartuf najviše se prodaje u Hrvatskoj, gde praktično završava kao „istarski”. Odatle se izvozi u Italiju i dalje ide na berzu.
"Mi iz Mikološkog saveza smatramo da bi to trebalo da budu individualne dozvole. Zbog toga što ti ljudi ipak treba da prođu neke osnovne obuke, jer se svašta događa u šumi", kaže Jelena Milošević.
Koliko joj je poznato, od tartufa živi samo oko tridesetak ljudi. Zna i više od 200 onih koji imaju svoj posao, završe smenu i krenu u šume u ovom delu Srbije u potragu za gljivama. Mnogi od njih nemaju nikakve dozvole za rad i uglavnom rade noću.
Stručnjaci procenjuju da tartufa ima na više od 250 lokacija u Srbiji. Na internetu se mogu pronaći različite mape lokaliteta za njihov pronalazak. Sve u vezi s tim poslom oduvek je obavijeno velom mističnosti. Navodno, finese ovog biznisa se taje kako bi samo pojedinci mogli da profitiraju.
Miloševićeva smatra da ne bi trebalo da bude tako i da ovakva situacija očigledno nekom odgovara.
Kako su „dijamanti kuhinje” preplavili italijansko tržište
Američki autor, novinar i istraživač Rajan Jakob prošle godine objavio je knjigu „U podzemlju tartufa”, koja detaljno rasvetljava šta se sve događa u trgovini „dijamantom kuhinje” pa i kako su lažni tartufi preplavili italijansko tržište.
Tartufi, kao i ostali luksuzni proizvodi, navodi se, predmet su mahinacija i falsifikata. Ovaj autor piše o krijumčarenju i o tome kako se gostima u italijanskim restoranima podmeću jeftini letnji „pustinjski” tartufi kao ekskluzivni i najcenjeniji, kao i da su na ovim poslovima zarade ogromne.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo/Politika)