Kada žrtva silovanja odluči da prijavi zločinca posle više godina, ona nema nijedan materijalni dokaz. Nema modrice i ogrebotine niti bilo kakve biološke tragove osobe koju tereti za silovanje. To ne znači da treba celog života da ćuti, dok krivac ostaje nekažnjen i time ohrabren da ponovi zločin.
Sud daje značaj iskazima oštećenih i svedoka isto kao i materijalnim dokazima. Ceni ih pojedinačno i analizira njihovu međusobnu vezu, a sve to na kraju detaljno obrazlaže u presudi. Kada materijalnih tragova nema, onda iskazi žrtve i svedoka mogu biti dovoljan dokaz za osudu ili pak za oslobađanje okrivljenog. Teret dokazivanja je na javnom tužilaštvu, a okrivljeni se smatra nevinim do konačne presude.
Ovako krivičari s velikim iskustvom, govore o aktuelnoj istrazi koja se vodi protiv profesora glume Miroslava Aleksića. Još nije poznato da li će tužilaštvo podići optužnicu i koja će mu krivična dela staviti na teret – silovanje, obljubu zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje ili – sve to zajedno. Prema dosadašnjim informacijama, neke od žrtava tvrde da ih je silovao dok druge kažu da ih je "samo" seksualno uznemiravao.
"Čini se da su mediji već presudili, pa treba imati na umu da još nije došlo do optuženja i do suđenja, koje može dugo da traje. Budući da ima više oštećenih koje ga terete, svaka od njih mora biti ponovo saslušana na glavnom pretresu, a svi akteri postupka imaće pravo da im postavljaju pitanja. Pored toga što mogu da izlože slučaj pred sudskim većem, oštećene će biti u situaciji i da odgovaraju na pitanja suda, javnog tužioca, advokata odbrane, svojih zastupnika, kao i na pitanja okrivljenog, drugih oštećenih i svedoka. Sud može odrediti da se izvede i dokazna radnja suočenja žrtve s okrivljenim, kada se oni obraćaju jedno drugom, kako bi ocenio ko je uverljiviji. Na kraju sudsko veće treba da "izvaga” sve iskaze i da donese odluku na osnovu slobodnog sudijskog uverenja", objašnjava nekadašnji sudija krivičar, čije ime ne navodimo.
Smatra da sud treba da utvrdi i zbog čega su žrtve godinama ćutale, odnosno zašto nisu ranije prijavile krivično delo, a odgovor na to pitanje treba potražiti i od stručnjaka, sudskih veštaka, pre svega psihologa. Ističe da su u sudskoj praksi mnogo češći slučajevi kada je žrtva brzo prijavila silovatelja, koji je pritom ostavio tragove, ali da nisu nepoznate situacije kada se neki zločin, čak i ubistvo, otkrije posle više godina i kada nema drugih dokaza osim iskaza oštećenih i svedoka. Tada sud mora da se opredeli kome će poverovati, a tu su od značajne pomoći i ocene psihologa o uverljivosti iskaza.
"Govori se o traumi koju će žrtve ponovo doživeti kada budu davale iskaz pred sudom, u prisustvu okrivljenog, pa i o tome da će maloletne žrtve biti pošteđene dolaska na suđenje i suočenja s okrivljenim. Nije, međutim, isto da li se pred sudom samo čita iskaz koji je dat u istrazi ili je oštećena fizički prisutna i govori o krivičnom delu. Prilikom suočenja s okrivljenim potrebno je da se oni međusobno gledaju u oči, pa će sud videti ko od njih obara pogled dok ostaje pri svojoj tvrdnji. Pritom će ovde biti mnogo oštećenih naspram jednog okrivljenog, ali će se svaka pojedinačno suočavati s njim. I to će takođe pomoći sudskom veću da se opredeli kome može da veruje", kaže sudija.
Kakva su pravila dokazivanja kod seksualnih delikata, objašnjava Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda, koji je autor knjige "Krivična dela protiv polne slobode". On nije želeo da komentariše konkretan slučaj, jer je istraga u toku, ali kaže da se kod ove vrste krivičnih dela ne mogu očekivati materijalni dokaze ako su ona prijavljena posle više godina. Ističe, međutim, da su iskazi svedoka i oštećenih – takođe dokazi, koje sud slobodno ceni.
"Ovde važi načelno pravilo da se organ postupka, a to je javni tužilac u istrazi i kasnije sud na glavnom pretresu, prilikom izvođenja dokaza i zaključivanja rukovodi načelima slobodne ocene dokaza i svojim slobodnim uverenjem, pa će na temelju svih dokaza izvedenih u krivičnom postupku, što znači i na temelju iskaza svedoka, ali i samog okrivljenog, i uopšte svih dokaza koji se pojave, ocenjujući njihov dokazni značaj i verodostojnost, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj vezi, zaključiti da li je dokazano krivično delo koje je predmet konkretne optužbe", kaže dr Škulić.
Zbog toga što žrtve tokom postupka moraju da objašnjavaju šta im se dogodilo i na koji način, one ponovo napsihološkom planu proživljavaju zločin, pa je veoma važno, ističe profesor, da sud na glavnom pretresu vodi računa da ih sačuva, koliko je to moguće, od efekata sekundarne viktimizacije, ali da pritom takođe vodi računa da ne povredi pravo na odbranu okrivljenog.
"Smatra se da je kod krivičnih dela protiv polne slobode suočenje s okrivljenim veoma traumatično za oštećenu i da sud treba da proceni da li je to neophodno, a u praksi se po pravilu izbegava kada su oštećeni maloletna lica. Suočenje se definiše kao vid proveravanja verodostojnosti iskaza, sa idejom da se postignu dva cilja – s jedne strane da se sud uveri ko mu deluje verodostojnije, a da se s druge strane onaj davalac iskaza koji ne govori istinu, usled psihološkog pritiska tokom suočenja, navede da prizna da je dao lažan iskaz. Ovaj drugi cilj je u praksi ekstremno redak. Prilikom konfrontacije dva oprečna iskaza, veoma retko se dešava da okrivljeni, oštećeni ili svedok odustanu od prethodno datog iskaza", kaže dr Milan Škulić.
Bez obzira na težinu krivičnog dela, pa i kada je reč o ovako gnusnim delima, podseća profesor, dejstvo pretpostavke nevinosti važi sve do pravnosnažnog okončanja postupka.
"Veštačenja lekara sudske medicine veoma su značajna ukoliko postoje biološki tragovi silovanja, poput sperme i krvi okrivljenog na telu žrtve ili na mestu događaja. U praksi je posebno važna DNK analiza mikrotragova kože pod noktima žrtve koja se branila, a takvi tragovi su povezani i s povredama na telu osumnjičenog koje mu je nanela žrtva. Takođe, njeni tragovi mogu biti pronađeni kod osumnjičenog. Mnoge žrtve posle silovanja imaju potrebu da se okupaju, a to je velika greška jer tako uništavaju tragove. U praksi je poznat jedan davni slučaj gde je osumnjičeni povratnik zatečen tako što je bio sveže okupan i sve je dlake obrijao na telu i posekao nokte. To je bila jaka indicija da time prikriva tragove zločina, što je kasnije i dokazano", kaže profesor Škulić.
Saglasne izjave ostaviće utisak na sud
"Ako više oštećenih ispričaju istu ili sličnu priču, to svakako kod suda ostavlja utisak da one govore istinu, bez obzira na protek vremena od izvršenja krivičnog dela. Time se povećava dokazna vrednost njihovih iskaza, što može da bude odlučujuće prilikom odlučivanja o krivici i pri odmeravanju kazne, naročito kada drugih dokaza očigledno nema", kaže beogradski advokat Marko Milović, koji je doktorirao na temu "Krivičnopravna zaštita dece u oblasti seksualnih odnosa". Smatra da bi od značaja u postupku koji se vodi protiv Aleksića mogla da budu i svedočenja članova porodice i bliskih prijatelja, kao i lekara i psihologa, ukoliko su im se žrtve obratile u periodu kada su bile izložene seksualnom nasilju.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo/Politika)