U Višem sudu u Beogradu danas je Dane Dukić, otac devojčice koja je ubijena 3. maja u OŠ Vladislav Ribnikar, svedočio je po tužbi koju je podneo zajedno sa svojom decom i suprugom i ispričao kako je izgledao njihove poslednji dani sa najstarijom ćerkom.
"Mi smo se sa troje dece preselili iz Francuske u Srbiju u vreme korone 2020. godine. Naše porodice su odavde. Bili smo stranci tamo, ali i ovde kad dođemo. Želeli smo da počnemo da živimo ovde kako bismo se što više posvetili njima. Tamo smo radili mnogo, život je brz. Nisam hteo da ih pustim same ni u školu, mislili smo da je mnogo manje bezbedno nego ovde", počinje neutešni otac i kroz suze dodaje:
"Hteli smo prvo da dođemo na godinu dana da vidimo kako će da ide. Prvo smo ih upisali u privatnu školu, ali nisu se lepo uklopili, deca su valjda drugačija, a onda već sledeće u Ribnikar. Ona je bila presrećna, druga ubijena devojčica joj je bila najbolja drugarica. Na svaki pomen svoje ćerkice Dukić je zastao sa izlaganjem, da obriše suze.
"Ja sam ih svaki dan vozio u školu na putu do posla. Kad nisam mogao ja, ona je vodila brata i sestru u školu. To je dete kome ništa niste morali da govorite. Svaki dan sam se bogu zahvaljivao što ih imam, što smo tu. Nikada nisu imali problema u školi do tog dana. Sa njom sam imao poseban odnos, govorila mi je 'Tata, nemaš mamu i tatu, ali ja sam tu. Ne znam kako živiš bez njih, jer ja bez vas ne mogu".
Kako je ispričao, devojčica je tog jutra bila raspoložena, sredila se za školu. "Javio sam joj da je posle škole vodim na suši. Nikad se nije javila. Tog jutra nazvala me je žena da mi javi da je bila pucnjava. Seo sam u auto, vozio sam kao ludak. Ispred škole sve zatvoreno. Njen telefon isključen. Svi ovi roditelji su bili oko mene tog dana. Tragična sudbina nas je spojila. Naša deca su bila mrtva, a niko nije smeo da kaže. Život nam je stao. Sebe krivim što sam došao ovde", rekao je otac, a svim prisutnima u sudnici suze su krenule da se slivaju niz obraze.
"Neko nam je ubio decu, to je masakr. Ja to vama ne mogu opisati. Kako je neko imao hrabrost da to uradi? Za dva minuta? Tugujem, ne radim, osećam se krivim. Za 11 dana je njen rođendan, svaki dan odlazim na groblje da joj se izvinim, da joj kažem da je volim", rekao je Dino Dukić.
Od 3. maja njegovo drugo dvoje dece, devojčicini brat i sestra, teško žive. Dečak je demotivisan, a devojčica ima košmare. O dečaku ubici Dino Dukić je kratko rekao: "Nikada pre nisam čuo za njega. Ni ime ni prezime. Do ovoga. Kako je promenio smenu? Propust roditelja, naša deca su slika našeg vaspitanja".
BONUA VIDEO: