Tih godina sam se već bio odselio sa Banovog brda, iz roditeljskog doma, i u ranim dvadesetim počeo samostalan život. Iako još klinac kako za život tako i za novinarski posao, iza mene su već bile kilometraže u vidu tekstova i javljanja sa protesta protiv režima Slobodana Miloševića, koju godinu ranije. Danas, kada pomislim na te početke, često kažem: "Bilo koji novinar sa Zapada bi 'ubio' da doživi sve ono što sam ja".

Takav je ovaj novinarski posao. Važno je da se "nešto dešava"! Živimo za adrenalin, za ubrzani rad srca, za pulsiranje u glavi. Neko će nas pogrdno nazvati "lešinarima". Ne, nismo, jednostavno naš posao je da budemo na licu mesta i da izvestimo o tome šta je bilo. Hroničari vremena i događaja.

Te večeri, 29. aprila, bio sam dežurni novinar u redakciji Novinske agencije Beta, zajedno sa dežurnim urednikom, sada, nažalost, pokojnim Bobanom Anđelkovićem. Očekivali smo da će biti posla, ali ne da će se te večeri dogoditi SVE.

Oko 22.30 te noći srušen je Avalski toranj, a potom je pala još jedna bomba (saznali smo ubrzo da je oboren predajnik TV Studija B u Borči). Dok smo Boban i ja pisali i emitovali vesti, odjednom se začuo prasak.

Sedeli smo u dve odvojene sobe, ali smo mogli da se vidimo. Potrčali smo ka prozorima, pomislivši da je možda gađana Skupština Srbije, prekoputa koje su bile prostorije naše redakcije. Nije parlament, ali smo videli dim, prema našoj proceni negde oko Kneza Miloša.

Jurnuo sam napolje.

Bio sam sam kao duh u Nemanjinoj ulici. Dok sam se spuštao ka "štajgi" (železničkoj stanici), javljao sam kolegi Bobanu da još nisam utvrdio šta je tačno gađano. Odjednom, huk aviona. Nisam stigao ni da završim rečenicu, a oko mene su letele kamenice, šut... šta sve ne. Uspeo sam tek da prekrijem glavu.

Okrenuo sam se. Kao u čuvenom filmu "Magla", oblak dima se zlokobno spuštao niz Nemanjinu. Nisam video gotovo ništa, ali sam čuo sirene. Dok sam se peo uz ulicu, dim se razilazio. Nekoliko ljudi u civilu sa policijskim oznakama (moguće i civilne zaštite) je bilo tu, a jedan od njih mi je dobacio: "Kolega, ko god se od građana pojavi ti ga teraj".

Pomislio je da sam kolega jer sam oko vrata nosio novinarsku legitimaciju. U trenutku mi je bilo smešno. "Važi, važi", rekoh odsečno da budem uverljiviji.

Bobanu javljam: "Gađali su Generalštab, gori unutra".

A onda sam se sledio - nasred raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine stajao je deo bombe! Neverovatno! Kao da je neko "izračunao" gde je centar raskrsnice i položio bombu.

U tom momentu se ispred Generalštaba pojavljuje automobil sa ekipom RTS-a. "Pa, da, mi ovo slikamo, izlažemo dupe opasnosti, a eno ga (Milorad) Komrakov (nekadašnji urednik u RTS) sedi u bunkeru", komentarisali su naglas dok su vadili opremu. Bili su tu još neki ljudi, još jedan automobil koji je u trenutku napada čekao da se upali zeleno svetlo na semaforu. Bio je tu i nekoliko fotoreportera (kasnije ću saznati da je jedan od njih poginuo).

Dok smo stajali i gledali kako vatrogasci pokušavaju da ugase vatru, iz zgrade u kojoj se danas nalazi Ministarstvo finansija, do nas je došao vojni oficir (rekao bih da je bio kapetan, ali mu nisam jasno video čin), koji je meni i još nekolicini, gotovo očinski rekao: "Momci, imamo dojavu da će da napadnu još jednom. Bolje se sklonite".

To je bila, činilo mi se, standardna vojna procedura. I ranije su novinare "terali" sa lica mesta, pa sam mislio da je tako i ovaj put, da nas se otarase. Ipak, u njegovom pogledu i tonu mi je govorilo da ga poslušam. Ne umem da objasnim... jednostavno sam krenuo ka Vaznesenjskoj crkvi.

Kada sam došao do pešačkog prelaza u Ulici Admirala Geprata ponovo sam čuo onaj jezivi, zlokobni huk aviona: "Bobane, evo ih op...". Nisam stigao ni da završim rečenicu, samo se bacio, gotovo "ugradio" u zid.

Sa zgrada su padala prozorska stakla. Nisam se pomerao nekoliko sekundi. Tada sam uvideo da nisam ni pritisnuo kraj telefonskog razgovora. Sa druge strane žice bio je Boban, koji je urlao: "Peđa, Peđaaaa...". Nikada me pre nije tako zvao, pomislio sam. Uvek smo se zezali, ali me nije zvao imenom, nego uvek neka pošalica. 

Dok sam ustajao začuo sam vriske iza sebe. Osvrnuo sam se i video čoveka kako leži a obe noge više nije imao. "Ljudi, jeste lui dobro?", čuli su se glasovi u neprirodnoj magli od dima i šuta, a u ušima mi je i dalje odzvanjao huk motora i užasni pisak bombe.

Peo sam se uz Kneza Miloša i ušao u Srpskih vladara. Primetio sam da me ljudi, slučajni prolaznici, odnosno oni koji su izašli iz zgrada, čudno gledaju.

U susret mi je dotrčao jedan od nekadašnjih radnika obezbeđenja Bete. "Peđa, živ si, živ si! Uplašili smo se...!", gotovo da je vikao, a suze su mu tekle niz lice. Grlio me je kao sina. 

Shvatio sam da me svi zagledaju, jer sam bio sav prašnjav, kao da sam iz pekare ili "Sabirnog centra".

Boban me je isto zagrlio kad sam ušao u redakciju. Nikada pre i posle toga to nije uradio. Bile su mu i suzne oči.

"Vujićka, Vujićka (tako me je zvao iz zezanja)... hajde da radimo", govorio je u bradu. Shvatio sam da mu je laknulo i da je smogao snage da se zeza.

U međuvremenu je u redakciju stigao kolega Rade Maroević (u međuvremenu je postao vrhunski novinar, poznavalac stanja u regionu). Sad smo već zbijali šale. A onda nova bomba. Na Vračaru.

Rade je povikao: "Idem ja!".

Otrčao je, a u redakciji opet Boban i ja.

Dok smo čekali Radeta da se javi, odjednom mi je tastatura krenula levo-desno.

- Šta je sad, pomislih. Možda mi se zavrtelo od svega.

NE!

Počeo je zemljotres!

Boban je potrčao ka izlazu, ka stepenicama i povikao: "Hajde!". Odgovorio sam mu: "Gde ćeš, jeb**, šaljem ti vest, treba da je pustiš!".

Ubrzo se sve smirilo, a nas dvojica smo se smejali. Vratio se i Rade.