Legenda kaže da je ovo planinsko seoce blagosiljao Sveti Sava lično, dok je, silazeći sa Radan planine, umoran i iscrpljen zastao baš u Bučumetu da malo predahne. I dok je tako sedeo, prišla mu je jedna starica i pružila mu bokal hladne izvorske vode i meda da se okrepi. Zatečen njenom ljubaznošću svetac je izgovorio: '"Selo vam se pozlatilo".
Od tada, kažu meštani, selo leži na naslagama poludragog i dragog kamenja - opala, jaspisa, kalcedonita, ahata, a šuška se i o dijamantima, na većoj dubini.
Seljani pričaju i da od pamtiveka ovo blago uzidavaju u kuće, vodenice i bunare, gaze ga na njivama i putu.
JEDVA NAĐOSMO SELO...
Posle gotovo četiri sata puta od Beograda, preko Bojnika i Lebana, pa ka Radanu i Medveđi... Uski put prošaran kao ćilim asfaltnim zakrpama dovede nas uzbrdo do prvih kuća. Koga da pitamo da li smo na pravom mestu - nigde table pored puta.
Na napuštenoj zgradi u centru sela - pomoć ali neverica - tabla sa natpisom Socijalistička Republika Srbija, opština Medveđa, mesna zajednica Bučumet. Tu je, dakle, i vreme stalo...
Par kuća u nizu, većina zabravljena, kao da niko tu ne živi. Na kapiji jedne od njih ukrasne trake i cveće, vidi se bili su skoro svatovi, ali ni traga od mlade i mladoženje. Gde su ljudi? U poslednjoj kući u nizu konačno nađosmo starca i staricu - rekoše nam da je to Donji Bučumet, da postoje i Srednji i Gornji, pa da nastavimo putem uzbrdo.
Konačno stigosmo...vidimo po ogradi jedne od kuća popločanoj kamenom koji se presijava u sto boja na radanskom suncu. Ali, opet katanac. Ni žive duše. Dižemo prve kamičke sa zemljanog puta i pratimo ih, kao u bajci, do sledeće kuće. Ispred pevac i kokoška, pas laje na lancu. Ovde, konačno ima života. Odade nas šarov...
Iz kuće izlaze naši budući "vodiči" za blago - Borko i Marica Stanković.
"Uđite slobodno, znam šta vas zanima. Ispričaću vam, po ko zna koji put", ljubazan je domaćin Borko, dok nas Marica dočekuje kao rođenu decu i čim smo ušli u dvorište nudi domaćim sokom, kafom...
DOĐU, NATOVARE U GEPEK I ODU...
"Za to kamenje se znalo da vredi uvek, to nije poludragi, već dragi kamen", siguran je naš domaćin Bora. "Ima kalcedona - on je onako, zagasito plavičaste boje, ali i opala - braonkastog, svetlijeg i tamnijeg...".
"Mi smo to kamenje uvek imali, a ljudi su ga koristili u građevinske svrhe - za temelje kuća, zidali su i bunare (dobar je za bunare jer drži hladnoću i čistoću), onda su ukrašavali fasade i popločavali put. I ja sam nekoliko komada stavio u ploču", objašnjava nam Bora "bučumetsko čudo".
Kamen, kaže, nekada i ne izgleda kao dragi dok se ne razbije. "Ali kad uzmeš čekić i udariš daje sliku raznih boja - belo, žuto, crveno, zeleno..."
Greota je, priča Bora, što se još niko ozbiljan nije pozabavio ovim fenomenom.
"Ta priča o dragom kamenju postoji pedesetak godina, ali tek nedavno su počeli da dolaze novinari. Bili su i neki Rusi, pa je došao jedan iz Niša, pa čovek iz Sokobanje", objašnjava nam Borko, ali kaže da niko iz državnih institucija još nije došao da proveri bučumetsko blago.
"Taj iz Sokobanje našao je jedan kamen i od njega napravio prsten i privezak, pokazao mi ga - kakvo zlato, srebro, to košta mnogo više. On ovde dolazi i vadi kamen, pa ga posle vozi i obrađuje - šta radi, ne znam", jada se Bora i dodaje:
"A ovaj iz Niša oterao je u 'golfa' njegovog kamenje i rekao mi: 'Boro, kamen mi je u dvorištu, kvaliteta ima ali nemam adekvatnu mašinu da ga obradim. On je doveo i geologa. Ali, posle me više nije zvao",pita se zašto Bora.
Pita se i zbog čega opština do sada nikakvo istraživanje i eksploataciju nije pokrenula, već samo kolaju priče, a mesto propada.
Davnih dana imalo je tu i posla, radio je Borko na velikom voćnjaku koji je jedna velika firma tu zasadila:
"Kad se formirao voćnjak od 220 hektara, buldožer je iskopavao kamen, velike stene, a mi smo sve utovarali u traktore i bacali u potok. Neko je još tada trebalo da dođe i kaže, stanite - da se ne baca već da ide u fabriku, ej, bre ljudi...".
Ali ništa.
Selo propada, a propada i Bora.
ŠKOLA SA TRI ĐAKA, TRNJE U RUKAMA
"A bilo je nekad lepše", kroz setu priča naš domaćin.
"Kad sam išao u školu bilo je 120 učenika u školi, a sad ih je tri, radi škola, učitelj dolazi iz Leskovca. Nekad je bilo 930 stanovnika u Gornjem, Srednjem i Donjem Bučumetu, a danas ih je po biračkom spisku jedva više od 300", ispaljuje Bora kao iz rukava "demografske podatke".
Stanovništvo sela - 70 odsto su starci.
"A, gde su mladi? Pa, otišli u Beograd, tamo im je, kažu, lepo. Meni tamo nije bilo lepo, išao sam i ja, pet godina sam radio. Šta sve nisam probao, došao sam i do Gradskog saobraćajnog, bio vozač, ali za to treba biti čovek strpljiv i jak, a ja to, zbog zdravlja, nisam mogao nikako. Pare nisam mogao da zaradim. Ovde su mi bili porodica, deca, žena i tako sam od života stvorio pakao - pitao sam se stalno da li da dođem kući, da ih vidim - a nema se ni da se preživi", priseća se Borko.
Onda se kaže, vratio u rodno selo, tu je i stekao penziju radeći na voćnjaku i kao NK radnik u komunalnom preduzeću. Posle svega, dobio je invalidsku penziju od 13.000 dinara zbog hronične bolesti.
Pitamo Boru kako on i supruga žive od tih para.
"Nikako", stidljivo kažu.
Marica po šumi skuplja pečurke lisičarke i prodaje ih za 300 dinara po kilogramu. Nemaju bašte, niti drugih prihoda. Ćerke se udale, sin oženio, imaju svoje porodice o kojima brinu na nekom drugom mestu...
Na Maričinoj ruci nema nijednog prstena, oko vrata nijednog dragog kamena...Ruke izbodene od trnja, lice izborano od sunca, ali jače od dijamanta sija njen osmeh dok nas ispraća sa brda u kom je najveće nalazište kamena u koje Bora ulaže poslednje nade.
OTKRILI SMO BLAGO
A nekada davno, kaže još jedna legenda, na Radan planini stado je čuvala Soka, devojka iz okoline Medveđe. Budući da nije imala miraza, njeni su je dali u čobanice, a ona je zbog toga mnogo tugovala.
Jedne noći usnila je čudan san: neki glas joj je kazao da ne plače, nego da ujutro ode u Bučumet i odatle uzme jedan kamen. Tako je i uradila, a pošto nije znala šta bi sa kamenom, uveče ga je stavila pored kreveta.
Ujutro, kada je ustala, nogom je zapela za zavežljaj sa kamenom i začula zveket dukata. Nije prošlo ni nekoliko dana, a kroz planinu prođoše drvoseče. Njoj jedan "zapade za oko" i posle nekog vremena, zahvaljujući lepom mirazu, udala se za njega. Stalno je pominjala da svoj srećan brak duguje kamenu iz Bučumeta.
Pa, Marice i Boro, neka se i vama, posle svega posreći. Drago ili ne, šareno kamenje po kojim svakim danom gazite, zelena brda, šume i proplanci koji vas okružuju, čisti kao suza, bez đubreta, krša, sivila i smoga moraju da dođu na red - i baš u njima krije se pravo blago - blago netaknute prirode.
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Prvo oglašavanje Čede Jovanovića o razvodu: "Nešto se čoveku desi što ne može da sanja, ja sam to doživeo "
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu
Mondo ukrštenica za 22. decembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!