Đorđe Petrović rođen je u selu Viševac kod Rače Kragujevačke 1768. godine. Tačan datum rođenja nije zabeležen. Rođen kao jedno od sedmoro dece Petronija (nadimak Petar) i Marice Živković, veoma siromašnih ljudi, koji su se posle Kočine krajine nastanili u Topoli. Prezime Petrović dobio je po nadimku svog oca.
Kao dete se isticao nesvakidašnjom hrabrošću. Bio je preke naravi i štedljiv. Nije bio u prilici da se školuje, tako da je ostao nepismen. Kao dečak je radio teške poslove i nadničio kod imućnijih Srba i Turaka.
Kada su zaratili Turci i Austrijanci, Karađorđe se pred kraj tog rata, 1787. godine, angažovao na strani Austrije. Po završetku rata dobio je unapređenje i medalju za hrabrost i odmetnuo se u hajduke kao vođa hajdučke družine.
Kao odgovor na tursku seču knezova Srbi su 1804. su podigli ustanak, a predvodio ih je Đorđe Petrović Karađorđe, koji je u to vreme bio poznat kao ugledni domaćin i trgovac.
Važio je za proslavljenog borca protiv Turaka Osmanlija, koji su mu, pošto je ubio nekoliko njih, nadenuli ime Crni (kara) Đorđe.
Za vođu ustanka protiv turske vlasti izabran je sredinom februara 1804. godine na narodnom zboru u Orašcu, kada su ga za podržali i Stanoje Glavaš i njegovi hajduci. Samim činom polaganja zakleteve Đorđe Petrović, koji je tada imao 42 godine, postao je vožd Karađorđe.
Važio je za čoveka preke naravi spremnog da bez kompromisa dođe do svog cilja, što je okolini ulivalo strah.
Ubrzo po proglašenju ustanka u Orašcu, na inicijativu Karađorđa i pod njegovim rukovodstvom, sazvana je i prva skupština starešina u Ostružnici, na kojoj su udareni temelji zajedničkoj akciji ustanika.
Sačuvana dokumenta iz toga vremena svedoče da se Karađorđe od početka maja potpisuje kao "vožd", "pervi predvoditelj", "vrhovni vojvoda", "komandant od Srbije", a buduće velike vojvode još uvek su bile buljubaše.
Karađorđe je zahtevao da dahije napuste Beograda i nije pristajao ni na kakve pregovore sa njima. Bosanski vezir Bećir-paša, koji je bio došao kao sultanov izaslanik da polovičnim rešenjima zavede red u Pašaluku, naišao je na čvrst i odlučan otpor Karađorđa. Bio je odlučan da se borba nastavi i pored toga što je bilo manjih kolebanja kod pojedinih starešina.
U Pećanima, u proleće 1805, na tzv. Pećanskoj skupštini, Srbija je trebalo da preda Porti sve zahteve. Na insistiranje Karađorđa glavni zahtev je bio da se ukinu feudalni spahijski odnosi i da se uvede unutrašnja autonomna uprava u Beogradskom pašaluku. Pošto Turci nisu pristali na ovakve uslove, nastavljena je oružana borba.
Oslobođene su još tri nahije, postignuta je pobeda na Ivankovcu 1805. a početkom naredne godine ustanak izlazi iz okvira Beogradskog pašaluka.
Sredinom 1806. godine razbijena je turska ofanziva, zabeležena je velika pobeda na Mišaru i Deligradu i borba za oslobođenje Beograda 1807. godine.
Karađorđe je devet godina upravljao Srbijom, ali je ustanak propao 1813. godine, kada je pobegao u Austriju, a sledeće godine se prebacio u Rusiju.
Karađorđe se 1816. godine pridružio grčkom pokretu za oslobođenje, da bi nastavio borbu za proterivanje Turaka i iz Srbije.
Sledeće godine je tajno došao u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je ubrzo ubijen.
IZDAO GA JE KUM
Knez Miloš Obrenović, zajedno sa još jednim Karađorđevim kumom Vujicom Vulićevićem, pripremio je ubistvo.
Miloš nije želeo nove borbe, a Karađorđev povratak u Srbiju, pošto se nakon ustanka sklonio u Austriju i Rusiju, nosio je opasnost od izbijanja novih sukoba, ali i preuzimanja vlasti.
Kada je Karađorđe 25. jula 1817. zaspao u kolibi u selu Radovanju kod Velike Plane, Vujičin čovek Nikola Novaković, čijeg je brata Karađorđe ubio tokom ustanka, udario ga je tupim delom sekire u glavu, kažu istoričari. Karađorđu je odsečena glava i poslata sultanu u Carigrad.
Nakon ubistva, Vujica Vulićević je sagradio crkvu brvnaru, nazvanu u narodu pokajnica. Nikola Novaković je ubrzo izgubio razum i u jednoj nesreći ga je samleo vodenički točak.
OCEUBICA I BRATOUBICA
Srbi pamte Karađorđa kao vođu Prvog srpskog ustanka koji je glavu izgubio jer ga je izdao kum, ali iz njegovog života ima još mnogo zanimljivih i neobičnih epizoda.
Potonji srpski vožd ubio je svog oca, jer je porodicu, koja je od Turaka pobegla u Srem, nagovarao da se vrati i služi Turcima. Kasnije je od pravoslavnih sveštenika tražio oproštaj za oceubistvo i dobio ga.
Njegova preka narav došla je opet do izražaja u porodici 1806. godine. Karađorđev brat Marinko bio je sklon ispadima, optuživan je za tuče, krađe, nasilno ponašanje. Ali kap koja je prelila čašu, prema istoričarima, bio je događaj u kojem je Marinko obeščastio jednu devojku. Karađorđe je tada presudio i svom bratu Marinku, koga je obesio.
Sarkofag vožda Karađorđa nalazi se u crkvi svetog Đorđa na Oplencu.
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Prvo oglašavanje Čede Jovanovića o razvodu: "Nešto se čoveku desi što ne može da sanja, ja sam to doživeo "
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu
Mondo ukrštenica za 22. decembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!