Vernici Srpske pravoslavne crkve slave danas svetog velikomučenika Jevstatija (Plakidu), a lovci će ispuniti šume i gore i obeležiti na svoj način svoju slavu. S. Evstatije je i hrišćanski primer da malodušnosti nema mesta.
Sveti Jevstatije Plakida (ili Sveti Evstatije), čiji danas praznik obeležava SPC, odavnina je zaštitnik lova, te ga i lovci pravoslavnih zemalja slave 20. septembra (po starojulijanskom a 3. oktobra po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru).
Zbog toga će danas novom mnogi lovci dana u šume i gore, ne zbog samog lova već više zbog svog patrona i međusobnog druženja u slavljenju slave. "Tako mi svetog Jevstatija, lovačkog patrona", poznata je zakletva na istinitost "lovačke priče" iz "Zone Zamfirove".
U životopisu Sv. Jevstatija, nalazimo da se u mladosti zvao Plakida, i da je živeo od 70 do 120 godine posle Hristovog rođenja, u Rimu.
Bio je strastveni lovac i vojskovođa u vreme cara Tita i Trajana. Legenda kaže da, polazeći jednom u lov na hrišcanski praznik Veliki petak, naiđe u šumi na jelena. Božijom pomisli pojavi se svetao krst među rogovima jelena i dođe mu glas Gospodnji pozivom da ode svešteniku hrišćanskom i da se pokrsti.
Plakida pojavom posluša, ode i pokrsti se, zajedno sa ženom i dva sina. Na krštenju dobi ime Jevstatije. Nakon toga vrati se ponovo u šumu na isto mesto gde mu se pojavio jelen i kleknuvši zablagodari Bogu sto ga je priveo Hristovoj istini. U taj čas ponovo je čuo tajanstven glas koji mu predreče njegovo stradanje. Odmah zatim Jevstatije tajno napusti Rim sa svojom porodicom i premesti se u Egipat, gde je proveo prerušen u zatišju, petnaest godina.
Međutim pred kraj vladavine cara Trajana, napadoše Varvari Rimsko carstvo i car pošalje dva oficira po čitavoj državi da potraže vojskovođu Plakida. Božijom pomoći ga pronađe u Egiptu i dovede u Rim. U međuvremenu car Trajan je umro a na presto carstva je došao Andrijan. Kada pozva car vojvodu Plakidu da prinese žrtvu on reče da je Hrišćanin i car ga odmah stavi na muke i kad mu zveri ne učiniše ništa, car ga zajedno sa ženom i sinovima baci u telo usijanog metalnog vola. Trećeg dana izvadiše njegovo telo mrtvo a od žara nepovređeno i sahraniše ga.
Već u trećem veku po Hristovom rođenju, lovci Hrišcanski počeli su slaviti Sv.Evstatija, kao velikomučenika i zaštitnika lova po svim oblastima Rimskog carstva i tako do dana današnjeg.
Tropar (glas 4):
Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.
KAD EVSTATIJE NE BI MALODUŠAN…
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome, koji život daje, kaže jedna hrišćanska beseda. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja. Evo dva slučaja prevelike nevolje, u kojima bi malodušni izvršili samoubistvo, a u kojima su se sveti Božji ljudi pokazali junaci.
Sv. Evstatije jednoga dana nađe se u ovakvom položaju: na jednoj obali reke beše ostavio jednoga sina, dok je drugoga preneo na drugu obalu i vratio se da i onoga sina prenese. Došavši do sredine reke on pogleda na jednu obalu i vide, kako lav uhvati jednoga sina njegovog i odnese; pogleda na drugu obalu i vide, kako vuk zgrabi drugog njegovog sina i odnese. Malodušan bi se u takvom slučaju zagnjurio u vodu i učinio kraj svome životu. Evstatije, ispunjen tugom, ne izvrši samoubistvo nego s nadom na Boga prožive 15 godina kao najamnik. I dočeka ovaj strpljivi čovek da vidi opet svoja dva sina.
