Tucindan: Zašto "treba tući veselicu", a ne decu

Praznik je nazvan Tucindan jer se nekada prase ili jagnje "tuklo", odnosno udaralo krupicom soli ili ušicama od sekire, pa se onda, tako ubijeno ili ošamućeno, klalo i redilo.

Za pečenicu se obično kolje nazime (mlado svinjče) ili jagnje "veselica", a ima ljudi koji zakolju i ćurku, gusku ili kokošku.

Pečeno prase ili jagnje nazivalo se i "božićnjara". Posle posta, koji traje do 7. januara po gregorijanskom kalendaru, vernici treba da se na Božić omrse pečenicom, njenom mašću ili jabukom i dunjom koje su izvađene iz nje.

Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz stranih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnjeg posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Kokoška, guska, patka ili ćurka, međutim, u mnogim se krajevima ni u kom slučaju ne smeju naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol "nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe". Tamo gde se, ipak, kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.

U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.

Pečenica se peče sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću.

Na Tucindan su ponegde decu "koja to zasluže" i kažnjavali, pa i tukli, a posle tog dana ne, jer bi, po verovanju, na mestu udarca iskočili čirevi.

Tako se na Tucindan održao običaj, kao u nekim mestima severnog Banata, da roditelji simbolično "tuku" decu da bi bila valjana i poslušna.

Prema drugom verovanju, na današnji dan nikako ne valja tući decu jer će u tom slučaju cele godine biti nevaljala, a izaći će im i čir na svakom mestu gde danas budu udarena.

Ako su deca  danas ipak dobila neku ćušku, onaj koji je danas udaren treba da kaže "Čiri, miri da imaš dvadesetčetiri".

Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.

Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, a u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče po slami razastrtoj u kući, a deca ih pokupiti pijučući.

SVETI NAUM OHRIDSKI - ISCELJUJE OD LUDILA

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju i svetog Nauma Ohridskog.

Sveti Naum Ohridski bio je učenik svetih Ćirila i Metodija i jedan od Petočislenika, koji su najrevnosnije sarađivali sa apostolima slovenskim.

Rodom iz okoline Soluna, putovao je u Rim, gde se proslavio čudotvornom moći kao i velikom učenošću.

Govorio je mnoge jezike, a po povratku iz Rima nastanio se na obalama Ohridskog jezera.

Dok je sveti Kliment delovao kao episkop u Ohridu, sveti Naum je osnovao na južnoj obali jezera manastir, koji i danas krasi tu obalu, kao što ime sveti Naum krasi istoriju slovenskog hrišćanstva.

Oko svetog Nauma sabralo se mnoštvo monaha sa čitavog Balkana.

Sveti Naum je bio mudar učitelj, jedinstven predvodnik monaha, odlučan podvižnik, čudotvoran molitvenik i duhovnik.

Naročito se trudio da prevede Sveto pismo i ostale crkvene knjige sa grčkog jezika na slovenski.

Činio je čuda i za života i posle zemaljske smrti.

Njegove čudotvorne mošti, smatraju vernici, i danas zadivljuju mnogobrojnim čudesima, naročito isceljenjima od teških bolesti, posebno ludila.

Sveti Naum se upokojio u prvoj polovini 10. veka.

Božićna poslanica patrijarha