Srpska pravoslavna crkva u poslednju nedelju pred Uskrs slavi svečani ulazak Isusa Hrista u Sveti grad Jerusalim.
Danas Srpska pravoslavna crkva slavi Cveti, praznik s običajima neraskidivo vezanim za buđenje prirode i bujanje novog života.
Praznik je ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere. Cveti spadaju u pokretni praznik koji se slavi uvek dan posle Lazareve subote - Vrbice.
Obeležava se u svim hrišćanskim zemljama a Jevanđelisti beleže da je Isus na kapijama grada dočekan sa cvećem i listovima palme, koje su mu ljudi bacali pred noge. Kako je kod nas za palmu suviše hladno, narod se prilagodio i u crkvu se nosi šimšir, tisa, grančice vrbe ili masline. Među pravoslavcima Cveti važe za jedan od najradosnijih praznika.
Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.
Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju.Stavlja se i vrbova grančica "za brz napredak", ponegde dren "za zdravlje", a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.
Veruje se da onaj ko prvi stigne i ubere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje.
Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji kojih ima najviše devojka razaznaje momkova osećanja.
Šta se "sme" a šta "ne sme" i ovom prilikom zavisi od toga koga pitate. U ovom slučaju odgovor može biti potpuno protivrečan, što samo govori o bogatstvu narodnih običaja različitih krajeva Srbije.
U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i u parkovima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva, jer traje post.
U tom kraju se to uzima za zlo jer " onaj koji se veseli i peva navući će gnev božji na svoju kuću i naneti joj zlo"..
Ako ste, pak, u Istočnoj Srbiji, zapevati se mora. Na taj dan se okupe mladići i devojke na raskršću ili kod crkve, nalože vatru i igraju i pevaju dok ne počne služba u crkvi.
Da se i za vreme posta pevalo, ukazala je ranije i kulturolog Vesna Marjanović. U cvetnu nedelju, u pretposlednju šestu nedelju velikog uskršnjeg posta (koju završavaju Lazareva subota i Cveti) devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.
Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone.
Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice”, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh.
Savatije M Grbić u Srpskim narodnim običajima iz sreza boljevačkog kaže da se na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti. Slični su običaji i severno od Beograda. Na Cveti se izbegavalo sađenje povrđa, naročito duleka i boranije, da ne bi samo cvalo a ne davalo roda.
Praznik je korišćen za posete prijateljima a na njega se pričešćivao onaj ko nije na Todorovu subotu, kazuje knjiga Kalendarski praznici i običaji u podavalskim selima, Miline Ivanović-Barišić.
Nekada su na ovaj dan, devojke sejale lan, jer se smatralo da će dobro napredovati.
Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi.
Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere.
ŠTA KAŽE CRKVA
Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.
Na ulazu u Svetu zemlju narod je Isusa dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao "Osana (slava) sinu Davidovu".
Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim - "Evo Car tvoj ide tebi krotak".
Uoči ovog praznika, drži se večernja, vrši se litija sa palmovim grančicama ili vrbama, a osvećuju se u nedelju na jutrenju posle čitanja 50. psalma, posebnom molitvom i kropljenjem bogojavljenskom vodicom.
Grančice se tokom godine čuvaju pored slavske ikone u domovima.
Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod - Jerusalimljanin (sredinom VIII veka). Ovaj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika.
Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja: Hristos jaše na magaretu, koga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put.
