Predrasude ili ne? Pokušali smo da utvrdimo kako danas žive ljudi koji su u ratovima devedesetih prošlog veka ostali bez svega, i na traktorima, u kolonama, često bez ičega u jednom danu izgubili korene, veze s rodnim krajem, najdražim rođacima i prijateljima iz detinjstva.

Ako ste pomislili da je ta priča davno završena i da su svi već "negde tamo" dobro zbrinuti, varate se!

Među njima ima još onih koji nemaju svoj krov nad glavom, siguran posao, a nekada ni šta da pojedu.

U traganju za istinom o uslovima u kojima ovi ljudi žive otkrili smo ko o njima i dalje brine i poslednjih godina ozbiljno im pomaže.


Regionalni stambeni program (RSP) projekat je koji je uspeo da ujedini bivše republike nekadašnje SFRJ - Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru i Srbiju, u kojima je i najviše izbeglih. Zahvaljujući ovom programu, do kraja 2020. godine, biće stambeno obezbeđeno čak 34.000 ljudi.

Zahvaljujući tom programu u našoj, ali i zemljama okruženja, rešene su ili se upravo rešavaju najteže izbegličke priče, koje bi, da se njima niko ne bavi još više doprinele statistikama o siromaštvu, raspirivanju mržnje među nekad zaraćenim narodima, ali i ne zna se za koliko pojedinačnih, ličnih, ljudskih sudbina, donele samo zlo i nove patnje.

Uz pomoć ljudi iz RSP-a uspeli smo da uđemo u domove tih ljudi koji su tek nedavno stambeno zbrinuti, a neki od njih će tek to biti.


U novoizgrađenim ili renoviranim stanovima, montažnim kućama, preuređenim seoskim domaćinstvima, po domovima za stare, naišli smo na desetine ljudih spremnih da nam ispričaju sav svoj život i muke kroz koje su prošli, sa samo jednom porukom: "Da se nikada, i nikome više ne ponovi".

Pričali su nam i o predrasudama na koje su naišli kada su sa zamotuljcima u ruci tih devedesetih stigli na tuđe pragove da mole za pomoć i tu ostanu.

Kazali su nam i da ih je većina lepo i ljudski primila, ali da retko ko može da ti pomogne kad ostaneš bez svega.

Govorili su nam i o tragičnim danima u kojima su ostajali bez očeva, majki, braće i sestara...

Čuli smo od njih i surove priče o boravku u logorima, opkoljenim gradovima i selima, u kojima su godinama slušali fijuke granata i jeli pola šake pirinča dnevno.

I iznad svega, i što nas je najviše od svega fasciniralo, čuli smo i saznali da u njima nema nimalo mržnje prema drugim narodima, komšijama sa kojima su odrastali i delili život dok nisu prognani.

Da za rat nisu krivi ljudi, već politika, rekli su nam bukvalno svi naši sagovornici.

1/0
Vidi galeriju
undefined Izbeglice prvi tekst



I srpske starice Ilinka i Darinka koje u stanovima u Kninu pate za najmilijima i decom rasutoj po svetu, i Hrvat Ivo i Bošnjakinja Razija koji u Domu za stare u Glini čekaju da ih neko poseti, i jedna Mira koja u kući kod Obrenovca priziva bolje dane za svoje dete, i porodica Guta, koja na obroncima Jahorine traži lek za u ratu obolelu kćerku.

Svi, doslovce svi, kažu da obični ljudi nisu krivi, da su sa komšijama i prijateljima druge nacionalnosti delili i dobro i zlo, da su se sa njima ženili i za njih udavali, a da je sve u trenu prekinuo rat.

Danas, na Međunarodni dan izbeglica, najavljujemo te njihove, ljudske priče. U narednih mesec dana upoznaćemo vas sa ljudima, koji nisu samo broj i koji žive svoj život negde pored nas, ili možda baš tu, s nama. Naredna četiri ponedeljka MONDO će objavljivati reportaže o ljudima koji su na svojoj koži osetili svu surovost rata, a ostali su samo dobri ljudi...