Može li čovek koji je bez kondicije, koji sedi za kompjuterom 360 dana u godini da prođe takav napor kakav iziskuje kanjon Nevidio?

Postavio sam sebi ovo pitanje pre nego što sam ušao u "mesto koje ni Bog nije vidio", kako to kaže legenda, a pogled mi je zastao na tabli na kojoj su ispisana imena prve grupe ljudi koja je davne 1965. godine prva osvojila ovaj kanjon bez moderne opreme kakvu sam stavio na sebe.

Neposredno pred ulazak u kanjon, prirodni bazenčić u kojem se kupao mališan pod budnim okom dede. Topao, sunčan dan, sunce je "ubijalo". Klinac nije izlazio iz vode. Kad sam stavio ruku u jezerce nije mi bilo dobro.

"Mali, izađi iz vode, prehladićeš se!", rekao sam dovoljno glasno, a njegov deda se nasmešio i gestikulirao rukama da je sve pod kontrolom.

"Pa, koliko je već u vodi?", pitao sam pomalo paničnim glasom. Deda mi je pokazao rukama - 15 minuta.

"OK, ako može ovo dete, mogu i ja", bila mi je poslednja misao pre nego što nas je vodič naše male grupe, Ognjen Matović, poveo u avanturu kojoj, činilo mi se, nema kraja.

"Slušajte me dobro: pratite me i slušajte me i ne pokušavajte ništa na svoju ruku. Ne skidajte kacigu NIKADA (naglasio je)".

Pre nego što smo se upustili u ovu avanturu, potpuno nespremni za kanjoning, Đorđe Gagović iz kluba Rafting River Tara nam je rekao: "Ja, nažalost, danas ne mogu sa vama, ali, ne brinite, u najboljim ste rukama".

Ova smirujuća poruka mi je odzvanjala u glavi dok smo, poput Teletabisa, išli jedan za drugim za njim.

"Ti ćeš, Peđa, poslednji", rekao mi je 28-godišnji Ognjen uz osmeh, a ja sam u glavi već iskonstruisao teorije zavere protiv mene.

Nema nazad, naredio sam samom sebi, čim sam kročio u ovu divlju lepotu Durmitora, nadajući se da dobri i večito vedri vodič Ognjen, koji se bavi planinarenjem, speleologijom i raznim ekstremnim ludorijama, neće morati nekog od nas da nosi na krkače.

DESILO SE - NEMAC SPASAO ŽIVOT SRBINU!

Naišli smo na na stenu koja je bila prilično zahtevna - trebalo je spustiti se "na guz", ali oprezno, jer ako poletiš... Vodič Ognjen je pažljivo spuštao svakog člana grupe, a onda je došao red na mene. "Stani na moju nogu i polako se spuštaj", rekao mi je.

Međutim, noga mu je već bila mokra od prethodnih avanturista i ja sam jednostavno poleteo. Srećom, Aleksander, koji je išao ispred mene sa devojkom Francikom, bio je tu da me zadrži. Ognjen nije mogao ništa drugo nego da pogledom isprati moj "let". Nekako sam se zadržao nogama za stene, a Aleksander je bio dodatni amortizer.

"Hej, čoveče, pa ovo se odavno nije desilo - da Nemac spašava Srbina", rekao sam mu uz osmeh, i pokazao palcem Ognjenu da je sa mnom sve u redu i da sam i dalje u komadu.

Svi smo se smejali, ali pred nama su bili novi izazovi.

Aleksander i Francika su iz Berlina. Radio je u marketingu kao planer za društvene mreže (social media strategist), a onda mu je jednog dana dopizd*** i ostavio je sve.

"Devojka i ja smo odlučili da probamo da putujemo svetom. Krenuli smo od Balkana, pa ćemo na istok, do Jermenije, a plan je i da odemo na Tajland. Dosta nam je gradova, želimo samo prirodu. Momak iz Sarajeva nam je preporučio ovaj lokalitet. Kako si rekao da se zove ova planina i nacionalni park? Duuurtor?", ćaskali smo dok smo se vozili od našeg kampa do kanjona Nevidio.

"Durmi-tor!", ponavljao sam. "Tor kao gol na nemačkom", poslužio sam se i fudbalskom terminologijom.

Nekako im je sa rute puta "pobegla" Srbija, pa smo ih uputili da obavezno posete kanjon Uvac, usput dobacivši da Srbija baš, izgleda, i nije mnogo popularna u Nemačkoj.

"Mi smo iz Berlina, gde su ljudi mnogo otvoreniji, nego u nekim drugim krajevima Nemačke. Nema to veze sa imidžom Srbije. Meni je bilo teško da razumem sve ove vaše balkanske zemlje, gde se koja nalazi, ali nemamo loš stav prema Srbiji, niti prema bilo kome. Pa, evo, vi ste baš super ljudi", rekao je Aleksander, na momente uspaničen vožnjom kombijem koji bi bio na "liz" od ivice puta.

"Ne brini, ako neko zna kako se vozi ovuda, onda su to ovi momci", probao sam da ga utešim, mada...

"Je l' vas dvoje objavljujete blog sa ove vaše avanture?", pitao sam ih.

"Ne, ne. To svi rade. Pišemo dnevnik koji samo mi čitamo. Drugovi, koji su novinari, rekli su mi da ne razmišljam unapred, nego da uživam u onome što vidim, da upoznajemo ljude, zemlje... Život bez granica, to je, valjda, cilj svih nas", odgovorio mi je Aleksander.

"Da, život bez granica", saglasio sam se i ponudio im da ako odluče da promene rutu, obavezno dođu u Beograd, gde će biti rado viđen gost. Bilo im je drago.

"Ovo i jeste najveće blago ovakvih putovanja - dodir sa prirodom i normalnim ljudima, nova poznantstva", pomislio sam, dok je vozač Dragan "lomio" kilometre od rodnog Plužina ("ma, tamo mi se majka zatekla i porodila se") kroz durmitorsku simfoniju sačinjenu od čudesno izvajanih stena (Sedlo morate da vidite!), bezbrižnih ovaca na ispaši, kampera koji su izabrali svoj kutak za uživanje...

Ognjen mi je prekinuo misao logičnim pitanjem: "A otkud vi da izaberete kanjoning?".

"Rekao mi je moj drugar Danilo, koji je sa Žabljaka, da obavezno prođemo Nevidio. Rekao mi je da je strava. Mada on nije bio", odgovorio sam i nasmejao Ognjena i Dragana.

"A-ha, on nije bio, a rekao ti je da je strava, hahahahahah", glasno se smejao prednji red našeg kombija.

Već tada sam znao da ću Danilu pominjati užu i širu rodbinu... 

OGNJENOVI SAVETI ZA KANJON

Ognjen je iz Foče, kao i cela ekipa koja se fenomenalno brinula o nama, i poznaje sve ove krajeve u dušu. Počeo je da se bavi ovime 2005. godine, dakle kada je bio tinejdžer, baš kao i njegov dobar drug Đorđe Gagović.

Obojica su visoko obučeni za ovaj posao (što je VEOMA VAŽNO) kada birate sa kim ćete kroz kanjon ili na rafting. Bavi se planinarenjem, speleologijom. Peo se na razne obližnje i nešto dalje, evropske vrhove.

"Meni je bezbednost svih vas na prvom mestu. Nebitno mi je da li prolazimo kanjon za tri, četiri, pet ili ne znam ni ja koliko sati, najvažnije mi je da svi prođete kanjon čitavi i da budete ponosni na sebe što ste to uradili. I obavezno je da slušate šta vam govorim, da se suočite sa strahom u sebi ako ga imate, da ispitate sopstvene granice. Kanjon Nevidio je zahtevan, ali nije pretežak da se savlada. Ima raznih ljudi, ali vi ste baš dobra ekipa. Kad je neko smoren, namrgođen ne mili mi se da idem, a vi ste baš opušteni i onda sam i ja sa vama srećan", rekao nam je nasmejani Ognjen, dok smo ga sledili poput Mesije kroz kanjon, nadajući se da će kraj uskoro.

"Koliko još Veliki Štrumfe?", začulo se iz naše mešane srpsko-nemačke grupice, a Ognjen je govorio: "Tek smo na pola!".

Usledilo je novo plivanje kroz ledenu vodu, hvatanje za stenu da se bi se ruke otkravile, a voda... Čudesno čista voda, koja vam ostaje ispod odela i greje vas.

Posle novih skokova sa ivice stena (Francika je odustala, jer ipak nije baš svejedno - naše devojke su bile hrabrije - odustale samo jednom od skoka!), provlačenja kroz uske prolaze i opet plivanja kroz LEDENU vodu, po položaju sunca i sve nižim liticama shvatio sam da dolazimo do kraja.

"Ljudi, ovo je kraj! Svaka čast! Nego, je l' znate koliko ste kilometara prešli?", pitao nas je Ognjen. Posle licitiranja, odgovorio je uz osmeh: "Za tri i po sata prešli smo 1,7 kilometar".

"Samo 1,7 kilometar??!!", bili smo u šoku. Izgledalo je kao da smo išli u polumaraton (mada, ima više, kažu više od 3 kilometra). Ali, taj osećaj kada ste došli na cilj. Neopisivo!

I onda je usledio novi udarac za naša izmučena tela.

"Čeka nas još 40 minuta pešačenja do puta i kombija. Uz ovo", pokazao je Ognjen na vrh planinčine.

Problem je u tome što smo do tada već shvatili da ovaj momak ne laže!

Već posle prvih koraka uz ugao od 80 stepeni, duša vam je u nosu. A apsurd je da ste prethodnih 3 i kusur sati bili okruženi vodom, a sada nemate ni kap. Kolo sreće se okreće...

Ni poskok koji je kulirao na grani nas nije uznemirio. Bili smo srećni i ponosni što smo prošli kanjon bez trunke kondicije, a i u glavama nam je bilo samo da - popijemo kap vode.

RAFTING NA TARI - POD OBAVEZNO!

"Šta kažeš, Peđa, ko ima lepšu kancelariju - ti ili ja?", pitao me je Đorđe Gagović, skiper, vodič, DOMAĆIN, momak koji je menadžer u organizaciji Rafting Tarom, dok nas je umešno i jedva primetnim pokretima ruke, spuštao niz veličanstvenu Taru, u čamcu, čija je vrednost poput nekog boljeg polovnog automobila (oko 3.300 evra).

Svaki odgovor bi bio besmislen. Da, NARAVNO da sam mu ponudio da se menjamo. Da, NARAVNO da sam ga pitao - da li ima posla kod tebe.

"Ne bih ovo mijenjao ni za šta na svijetu. Nikada mi nije dosadilo. Ovo radim svakog dana u sezoni ili ako vodim na neke druge ture, poput prolazak kroz kanjon Hrčavka (Nacionalni park Sutjeska) ili obilazak prašume Perućica, najveće u Evropi. Svaki put mi je drugačije, svaki put su drugi ljudi, a ni Tara nikad nije ista", rekao nam je Đorđe, momak koji je odrastao u ovoj veličanstvenoj divljini, otišao iz Foče da bi studirao pravo, ali se onda vratio u svoj rodni kraj da bi se ponovo "spojio" sa prirodom, rekama, brzacima.

Pokazao nam je stenu... STENČUGU koju smo obišli čamcem.

"Ova stena nije bila tu prošle godine. Kad se snijeg otopio donijela ju je voda. Ovoliku stenu. Kažu da može kuća na tom mestu da se napravi gdje je sad stena", rekao nam je Đorđe dok se na našim licima jasno videla i neverica i divljenje.

POGLEDAJTE SPUST TAROM

Rafting je tokom jula, avgusta i septembra, zaista, pravo uživanje. Skiper sa lincencom Međunarodne rafterske federacije, kakav je Đorđe Gagović, prirediće vam nezaboravni doživljaj, pravićete zajedno "ringišpil" na vodi, vodiće vas do vodopada da vas okupa: "Ili pukovnik ili pokojnik", najavio je ovo ledeno tuširanje.

Ni sam ne zna koliko se puta spustio niz Taru. Za one koji vole da ih puca adrenalin, pravi rafting je u aprilu i u maju, kada se sneg topi. Spust je brži, a brzaci i bukovi donose više uzbuđenja. Ali je i mnogo opasniji.

"I danas kad sjednem u čamac i dalje se oduševljavam kao i prvi put. Kada idemo na dva dana spusta, pa prespavamo vrlo često se dešava da vidimo divlje životinje. Ono kad orao preleti preko tebe pa sikne... uh, dođe mi da poletim sa njim", priča Đorđe ushićeno, sa dečačkim osmehom.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE

Posle par kupanja, još nekoliko "ringišpila" na vodi, spustio nas je do kampa Sastavci, na samoj obali u blizini mesta gde Tara i Piva formiraju reku Drinu.

"Popiste pola Tare, vozim vas u kamp", glasilo je naređenje našeg kapetana.

Ako se ikada odlučite za ovakve avanture, moja preporuka jeste ovaj kamp. Vaše telo i um će vam biti veoma zahvalni. Osoblje kampa izuzetno ljubazno, klopa kakvu samo možete da poželite (teletina ili jagnjetina ispod sača, čorbe, pršut, sirevi, pite...).

Postoji niz Drinu mnogo kampova, ali ako neko ima nešto nižu cenu, budite oprezni, jer znate onu: "Ako ne platite na mostu, platićete na ćupriji".

TARA + PIVA = DRINA

I ako ne praktikujete meditaciju, na ovom mestu hoćete ili ćete se bar nakloniti prirodi. Voda nosi sve probleme...

Nemam šta da dodam.

UŽIVAJTE U SNIMKU i ČUDESNIM REKAMA!