Kako su Srbiju odbranili "seljački sinovi"

A dotle nisu samo ratovali, jer samo u rovovima oko Soluna proveli su tri godine, već i pisali pesme i memoare, pravili novine, izvodili pozorišne predstave, održavali bašte, veštim rukama pravili mala umetnička dela od materijala koji je bio dostupan - čaure artiljerijske granate, puščanih metaka...

MORAVCI, BRALE, MORAVCI

A ko su bili ti čuveni Moravci, divizija kojoj je pripadao i legendarni Gvozdeni puk, ali i čiji vojnici su bile ordenjem i večnom slavom ovenčane žene, nosioci ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima - Milunka Savić i Engleskinja Florens Sends? 

Srbiju tada nisu odbranila "beogradska gospoda" već seljački sinovi iz Pomoravlja, težaci iz okoline Lebana, Prokuplja, Leskovca, Vranja, Kuršumlije, Ćuprije, Niša...

A oni se pri mobilizaciji nisu pitali da li treba da brane otažbinu, ili da za njih to treba da uradi neko drugi, a da oni nastave da se bave svojim imanjem ili poslom.

U tim krajevima gotovo da nema kuće koja nije dala ratnika, a svaki četvrti muškarac mobilisan na jugoistoku Srbije je poginuo na frontu, ističe Mira Ninošević.

Po objavi rata, Moravska divizija imala oko 34.000 vojnika i starešina. Veliki broj se nikada nije vratio kući.

A u julu 1914. godine, kada je izbio rat, Kraljevina Srbija je brojala tek 4,7 miliona stanovnika današnje središnje Srbije, zatim Raške, Kosova i Metohije i većeg dela Makedonije (Stara Srbija pripojena nakon Prvog balkanskog rata).

Do 30. jula 1914. godine, vojvoda Putnik je mobilisao oko 420.500 ljudi u pet armija, kojima su komandovali Putnikovi učenici iz Srpske vojne akademije.

Srpsku vojsku su činili vojnici jedinica "prvog poziva" (muškarci uzrasta od 21 do 31 godine), "drugog poziva" (muškarci uzrasta od 32. do 37. godine) organizovanih u Narodnu vojsku "trećeg poziva " (muškarci od 38. do 45. godina ), a "poslednju odbranu" su činili muškarci uzrasta od 18 do 20 godina kao i od 46 do 50 godina.

Nažalost, i ta poslednja klica srpske budućnosti bila je angažovana U Prvom svetskom ratu u okviru Moravske, Drinske, Dunavske, Šumadijske i Timočke divizije.

Septembra 1915. godine dobošari su po mestima pozivali: "Svi mušći od devetnaes' godine ima odma' da se jave u svoju vojnu komandu".

Već toliko o vojnoj obavezi i potrebi služenja redovnog vojnog roka je "pametnom dovoljno", što bi rekao naš narod.

"ODBIJAM NAREĐENJE, NEMA POVLAČENJA"

Svaka divizija je nazvana po lokalnim rekama i regrutovala je jednu pešadijsku diviziju (10.000 do 20.000 ljudi) prvog poziva, jednu pešadijsku diviziju drugog poziva, tri pešadijska puka trećeg poziva; jedan eskadron konjice, koji je imao status čete trećeg poziva i određeni broj pozadinskih pešadijskih bataljona i konjičkih eskadrona trećeg poziva.

I onda je krenulo... A kako je to izgledalo recimo u Cerskoj bici 17. avgusta 1914. iz prve ruke zapisuje pukovnik Lazar Popović iz Trećeg pešadijskog puka I poziva.

"...Hvatali smo se za gušu i borili jedan protiv dva...Posle 800 gubitaka morali smo da se privremeno povučemo...Đorđa Stojanovića nije bilo među nama, nije hteo da primi naredbu za povlačenje...... Kada smo povratili položaj, na levom krilu gde je borba bila najljuća, našli smo kapetana Đorđa u sredini njegovih vernih Piroćanaca. Tu je ležao mrtav junak do junaka, iskidanih ruku i raznetog tela...U školskom dvorištu sela Badanje niknulo je još 20 grobova".

Krvarilo se u rovu, od artiljerije, puščanog metka... borbama prsa u prsa. Ali, četiri ratne godine nisu samo ratovanje.

Život ne staje ni u ratu, pa je bilo tu i kulture i pijanki... sve do obeležavanja slava.

Recimo, slavi Šesnaestog puka Moravske divizije u logoru Surukliju, 3. jula 1916. godine, prisustvovale su odabrane zvanice: srpski vojni i politički vrh, predstavnici francuske i britanske vojske. Borci i starešine slavili su pod vedrim nebom, muzika je svirala, igrala su se kola, a igrali su ih ne samo srpski vojnici već i grčke devojke iz obližnjeg sela. One bi ponekad dolazile u logor donoseći namirnice ili darove za vojnike, izazivajući posebnu pažnju jer veliki broj njih nije bio oženjen.

Slavile su se i porodične slave. Ratni dnevnik bolničara Moravske divizije Jordana Đ. Stevanovića Cekevačkog iz Leskovca beleži:

"Dođe 26. oktobar, (1917) moja slava, toga dana tražim odobrenje od komandira da ne radim i dobih naređenje da ne radim oko barake i uzmem jedan litar vina za ručak. Imao sam dve flaše konjaka koje sam platio 16,50 drahmi i uzeh dva litra vina iz magacina. To je bilo sve. Na ručku sam imao Micu Crevara i dođe slučajno Dina Fajdica i njegov brat Mita, te smo nas četiri ručali zajedno. Uveče nismo imali leba za večeru, jer nije stigao iz profijanta, pa nisam večerao, te čak, sutradan, opet ručah. Tako provedoh i četvrtu slavu u tuđini daleko od svoje kuće. Kao da nisam nikad ni imao kuću, ženu i decu, i naviknusmo se potpuno divljački živeti..."

Među vojnicima svih divizija bilo mnogo zemljoradnika, oni su imali i svoje "ratne bašte". Pored snabdevanja svežim namirnicama na frontu bile su i moralni podstrek boracima, primetio je 1918. godine Arčibad Rajs u delu "Šta sam video i proživeo u velikim danima":

"Kad nisu bili na službi, srpski vojnici nosili su za kapom ili iza uveta cveće, a često su cvećem kitili i puščane cevi. Front je postao Njihov dom. Svoj pogled upravljali su vojnici preko granice ispred sebe. Sanjali su danju i noću o svom selu, tamo daleko, i živeli su očekujući onaj dan kada će se izboriti za povratak u svoje selo".