"Crkve za poneti" - čika Svetin ponos i "tuga za jug"

Ovih dana se sprema da počne da pravi devetu crkvu po redu, a interesovanje za njegovim idejnim projektom ne prestaje...

"Nažalost, ovde je mnogo više sahrana, nego krštenja i venčanja", potvrđuje naše sumnje naš dobri domaćin Svetislav dok bezuspešno pokušava da nađe ključ od crkve, odnosno bilo kog od seljaka koji bi mu ga dao.

A crkva lepa, mala, bela...bez suvišnih detalja, ni trunke kiča. Žao nam je što ne možemo da vidimo unutrašnjost, ikone koje radi stari majstor Tomislav Stojiljković, iz Niške banje.

Do pola izgorele sveće ipak govore da staračke ruke i tu stignu, pomole se Bogu, sete se umrlih, upale po jednu za zdravlje dece tamo negde, u dalekom svetu.

Krastavče je samo jedno od osam sela na jugu Srbije za koje je čika Sveta napravio crkve, i to sve po porudžbini, od ljudi koji sada žive negde daleko, ali "tuga za jug" ih ne napušta i žele da ostave bilo kakav trag u svom selu.

Ne krije tugu naš domaćin Sveta i kad nam otkriva da je i njegov sin, i pored uspešnog porodičnog posla, odlučio da ode i sreću za svoju porodicu ovih dana krči negde po Nemačkoj, kao dostojan sin svog vrednog oca, nekada siromašnog dečaka iz okoline Pirota, koji je sve što ima, a ima dosta, stvorio sa svojih deset prstiju.

"Potičem iz sela Temska kod Pirota, iz jedne vrlo siromašne porodice, sve što sam stekao u životu, stekao sam radom", priseća se Svetislav Mančić, sada šezdesetsedmogodišnjak, dana kada je sa jednom torbom u rukama došao u Gadžin Han i prvi put isklesao nadgrobni spomenik, čime se punih 30 godina bavio.

Prestao je, kaže, čim je uzmogao da se tim tužnim poslom bavi - "tu vas stalno prati žalost, nisam mogao to više da radim".

Sada se čika Sveta posvetio uređenju stanova i kuća, enterijeru i eksterijeru, iz Grčke dovozi najkvalitetniji kamen i od njega pravi mermerna i granitna stepeništa, zidove obložene svetlucavim ili grubim kamenom, sve po želji vlasnika stanova, kafića i poslovnog prostora iz celog niškog kraja. A za svoju dušu i najviše od svega - voli da pravi svoje kamene, prenosive crkve.

KAD SE RADI ZA BOGA - NEMA PROBLEMA

"Za svoj 60. rođendan hteo sam da uradim nešto značajnije, nešto bolje...U našem selu imamo crkvu gde ljudi iz obližnjih sela koji nemaju crkve dolaze i moraju da idu po desetak kilometara ako neko oseti potrebu da se pomoli Bogu, da dođe na službu u crkvu", objašnjava kako je došao na ideju da pravi pokretne crkve.

Postakla je, kaže i situacija na Kosovu, gde naši ljudi iz enklava nemaju crkvu i ne mogu ni Bogu da se pomole.

I starački domovi bili su mu u glavi kada je počeo da kleše prvu svoju crkvu 2012. godine.

Konsultovao je, kaže, dva inženjera statičara da mi urade projekat po kanonima pravoslavne crkve, da budu zadovoljene forme prevoza, gabarita i težine, da se crkva utovara viljuškarom i bude urađena od kamena.

"Oni su razmišljali, ali nisu mogli da mi daju ideju, nisu mogli da proračunaju statiku a tražio sam da bude crkva i oslikana...", priseća se Mančić početka posla i činjenice da je, pored svih stručnjaka, on sam, sa sinom, uspeo da ceo projekat izvede sam.

"Stvorio sam noseću konstrukciju od poda do plafona, obloženu kamenom. Crkva ima izolaciju od pet centimetara od stirodura, unutra je izmalterisana krečom starim desetak godina jer freske to traže. Relativno lako smo sve uradili, jer kad se radi nešto za Boga, ne može da bude bilo kakvih problema", bez dileme kaže Sveta.

Najbitnije su, smatra, bile konsultacije sa ljudima koji poznaju kanone pravoslavne crkve koji su pomogli savetima oko razmera, oslikavanja i rasporeda fresaka.

"Bitno je koja freska gde ide - gde ide Isus Pantokrator, gde ide Bogorodica, gde treba da idu ostali sveci - jer svetac sela kome je crkva namenjena zaslužuje posebno mesto, tako da smo uz pomoć ljudi koji poznaju materiju uspeli da sagradimo crkvu koja zadovoljava pravoslavne kanone", kaže Svetislav Mančić.

Da će njegova ideja doživeti veliki poslovni, ali i medijski uspeh bilo je jasno još kod prve crkve.

A ONDA JE DOŠLA DAMA SA ŠEŠIROM...

Slučajni prolaznici, Srbin iz Holandije i njegova supruga, poreklom iz Azerbejdžana, videli su crkvicu ispred prostorija "Mančić granita" u Nišu i istog časa dali kaparu za nju, a istog dana za nju su počeli i da pripremaju plac u rodnom selu tog čoveka, Rajićevu, kod Vlasotinaca.

Toj ženi se crkva dopala na prvi pogled. Skinula je šešir, prekrstila se, ušla u crkvu i to je bilo to...

"Srbin iz Holandije iznajmio je mašine i za nedelju dana iskopao 2.000 kubika zemlje, napravio put, doveo vodu i struju do placa. Sveštenik je osveštao plac i za nedelju dana postavili smo crkvu. On je organizovao slavlje u jednom restoranu u Vlasotincu, a za vreme večere izvadio je celu sumu i stavio mi u džep", priseća se prvog posla Svetislav.

Pošto su televizije izvestile o ovoj neobičnoj crkvi, iste večeri posle emitovanja počeli su iz inostranstva da se javljaju drugi zainteresovani, uglavnom ljudi iz tog kraja na radu van Srbije.

Tako su, jedna za drugom, počele da niču crkve. Jednu je naručio i uspešni biznismen iz Beograda za svoje selo Semeteš kod Raške.

"To je selo od 40 kuća, u kom živi 30 neoženjenih momaka. Oni su tu crkvu dočekali sa oduševljenjem. I da se zna -Bilo je skoro jedno venčanje i krštenje u toj crkvi", s ponosom priča Sveta.

I na još jednu crkvu je veoma ponosan - onu koju je podigao na 1.600 metara nadmorske visine, u slavu dvojice oficira poginulih za vreme bombardovanja, baš na mestu na kom je postavljena crkva na Divčibarama.

PRVI PUT - CRKVA I PREKO "GRANE"!

Veseo i pun elana, kao da mu je 30 i neka, gazda Sveta nam otkriva najnoviju porudžbinu - ovog puta crkva će prvi put "preko grane", do Višegrada, po narudžbi jednog sveštenika iz Švajcarske, u slavu preminulog oca.

Ne plaši se Svetislav novog izazova - prevoza crkve preko granice i carine na kojoj se plaća po fakturi kao za svaku drugu robu.

"Crkva je u gabaritima transporta, za nju se primenjuje specijalni transport, uz dva vozila sa rotacijom. I jedan Grk koji živi u Malmeu se raspitivao...Nema nikakvih problema, moglo bi i tamo da se nosi".

"Žao mi je samo, što crkva ne može da uđe na Kosovo jer albanske vlasti to nikada ne bi dozvolile...To mi je najviše žao", jada se gazda Sveta.

Kaže još da su mu podjednako drage sve crkve koje sam uradi, kao i da za njih ima blagoslov vladike niškog.

"Kada se radi za Boga i kad verujete, tu ne bude bilo kakvih problema. U svakom poslu koji sam do sad radio imao sam problem, sa radnicima, strujom...A mi kad radimo crkvu, struja ne nestane nijednom, nijedan radnik ne izostane s posla", veruje u čuda naš domaćin Sveta.

Šta da se kaže? Možda bi baš to, čudo, pomoglo kraju u koji smo došli. Da se u crkvama žene i udaju, deca krste, a manje mre. Želje i nade, ili pusti snovi?