Ove beogradske lepotice su napravile žene arhitekte

Uz pomoć pomoć QR koda prolaznici mogu da, skeniranjem mobilnim telefonima, saznaju najvažnije informacije o zgradi i arhitekti koji stoji iza njene lepote.

Svakako najlepša škola u Beogradu zgrada je čiju gradnju potpisuje Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji. Kako je bila prva žena na rđevinskom odseku Tehničkog fakultet Jelisaveta se odmah po okončanju studija 1900. godine suočila s problemom rodne diskriminacije. Svojim talentom ali i uticajem bogatih trgovačkih porodica oca (od Načića je i kraljevska kua iznajmljivla kočije za posbne prilike) i majke (iz čuvene porodice Ičko) prvi posao dobila je kao crtač u Ministarstvu građevinarstva. U to vreme državnu službu je mogao da dobije samo onaj "ko je služio vojsku", što znači isključivo muškarac.

S mesta crtača Jelisaveta je uspela da se izbori za mesto arhitekte u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine (1902), i od tada počinje njena kratkotrajna ali uspešna arhitektonska karijera, okončana udajom za Albanca Luka Lukaja.

Njen najmonumentalniji projekat je upravo škola ''Kralj Petar Prvi", koja je završena 1906. godine, a predstavljala je jedan od najmodernijih školskih objekata u Srbiji. Ovo zdanje je proglašeno za kulturno dobro i pod zaštitom je UNESCO.

Načić je bila angažovana i na uređenju Kalemegdana, a njeno delo su "Male stepenice" u neobaroknom stilu, koje od Savske aleje vode do Pariske ulice (kod Ambasade Francuske).
Pored stepeništa nalazila se i ograda savskog šetališta koja je srušena u Prvom svetskom ratu.
U opusu prve arhitektice u Srbiji su i zdanja iz domena sakralne arhitekture, a mnogi ne znaju da je Jelisaveta Načić osmislila izgled Crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu, koja je sagrađena u neovizantijskom stilu, a završena 1927.godine.

Potpisuje i zgradu u Gospodar Jovanovoj 45 na Dorćolu , koja je bila kuća izdavača (knjižara) Marka Markovića iz 1904. godine, koja je nedavno proglašena za spomenik kulture (sada je u njoj restoran Smokvica).

Karijeru joj prekida prvo Prvi svetski rat, i njena internacija u logor u Mađarskoj (1916), a potom i udaja za albanskog profesora i pesnika, i potonjeg ministra Luka Lukaja, koga je tamo upoznala. Po završetku rata kratko su živeli u Beogradu, odakle odakle su se preselili u Skadar, gde je Lukaj bio ministar u vladi velikog prijatelja Srba Esad Paše Toptanija, koji je pomogao Srbima da pređu preko Albanije u vreme Velikog rata.

Jelisaveta se posvetila porodici i nikada se više nije bavila arhitekturom.

MAHERKE ZA ŠKOLE

Table sa QR kodovima biće postavljeni i na dve zgrade koje je projektovala Milica Krstić, koja se smatra jednom od najznačajnijih žena arhitekata u prvoj polovini 20.veka.

Kodovi će biti postavljeni na Elektrotehničku školu ''Nikola Tesla'', nekadašnju Drugu žensku gimnaziju iz 1932.godine, kao i na Prvu gimnaziju u Ulici Cara Dušana iz 1936.godine, koja je podignuta kao Prva muška gimnazija.

Krstić je karijeru započela projektovanjem seoskih škola, ali je napredovala u službi, a njen prvi reprezentativniji objekat bila je zgrada Komande Žandarmerije u ulici Svetog Save iz 1931.godine.
Svoj autorski pečat Krstić je ostavila i na zgradama ambasada Kraljevine Jugoslavije u Buenos Airesu i Ankari.

Njena dela su i Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači.

Stanovnici Beograda preko QR kodova imaju priliku i da saznaju i istorijat izgradnje Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta koje je projektovala Jovanke Bončić Katerinić, koja je u istoriji Nemačke upisana kao prva žena arhitekta koja je stekla diplomu inženjera 1913.godine.

Jovanka je na studijama u nemačkom gradu Darmštatu upoznala Ukrajinca, takođe arhitektu, Andreja Katerinića za koga se udala. Univerzitet u Darmštatu ustanovio je nagradu koja nosi Jovankino ime, a dobila je i ulicu u studentskom kampusu.

Bončih Katerinić je radila i na rekonstrukciji dela Doma Ankera u Balkanskoj ulici u Beogradu i učestvovala je u izvođenju zgrade Pravnog fakulteta koja je delo arhitekte Petra Bajalovića.

ZABORAVLJENE "DRUGE VIOLINE"

Milena Zindović iz Ženskog arhitektonskog društva kaže da je cilj kampanje ''Žene koje su izgradile Srbiju'' da se skrene pažnja na žensko stvaralaštvo u arhitekturi koje nije zanemarljivo, a često je ''potpuno izbrisano iz bilo kakvih istorijskih pregleda.
Zindović to objašnjava kao posledicu patrijarhalnog uređenja u Srbiji i navodi da se, kada su u pitanju partnerski projekti, često podrazumevalo da je muškarac glavni projektant, a da je ženski doprinos manji, pa je vremenom ime autorke potpuno zaboravljeno.

''To se, recimo, desilo Ivanki Raspopović, koja se ni u literaturi često ne navodi kao autorka Muzeja 21.oktobar u Kragujevcu, koji je radila zajedno sa Ivanom Antićem. Takođe, mnogi studenti završe fakultet, a da ne znaju da je Ivanka sa Antićem projektovala i Muzej savremene umetnosti. A reč je o dva važna objekta za Srbiju'', kaže Zindović za Tanjug.

Ističe da su se arhitektice u Srbiji suočavale i sa poteškoćama pri zaposlenju, poput Jelisavete Načić, koja je karijeru počela u vreme kada zakoni u Srbiji nisu dozvoljavali ženama da rade u državnoj službi.
'Međutim, ona je uspela da se zaposli u Beogradskoj opštini (Upravi Beograda) i dobije projekte kao što je škola "Kralj Petar Prvi". Njoj je uspeh na konkursima doneo mnogo privatnih narudžbina.

Kako kaže, posle Drugog svetskog situacija se menja, a arhitektonsku scenu obeležilo je više ženskih autora, kao što su Milica Šterić, koja je vodila arhitekturu i urbanizam Energoprojekta.

Istovremeno, otvaraju se i biroi pod ženskim vođstvom, kao što je atelje LIK koji je vodilo pet žena arhitekata, a Jovanka Jeftanović otvorila je jedan od prvih privatnih biroa zajedno sa Mihajlom Mitrovićem.

''Ipak, i danas je situacija takva da što se više penjete na lestvici uspeha, žena je sve manje, ređe su bile dobitnice nagrada, ređe istaknute u pregledima arhitekture, ređe dobijale profesorske pozicije'', navodi Zindović.

Mapu svih zgrada koje su projektovale arhitektinje možete pogledati na sledećem LINKU.