Sud je tako odlučio jer,  pored ostalog, u ovom slučaju nije moguća retroaktivna primena Zakona o zaštiti uzbunjivača, koji se primenjuje od 2015. godine.

Takođe, preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka, pa je Josifovski obavezan da Republici Srbiji za troškove prvostepenog i drugostepenog postupka isplati 67.500 dinara, navodi se u presudi koja je danas objavljena na sajtu Apelacionog suda.

Preinačenom presudom Višeg suda u Beogradu bilo je utvrđeno da je pet državnih organa, počev od 2006. godine, nanelo štetu Josifovskom, nepostupanjem po njegovim prijavama, a nakon njegovog ukazivanja 2005. godine na sporne veze lekarskih ekipa beogradske Hitne pomoći i privatnih pogrebnih preduzeća.

Međutim, Apelaiconi sud je nakon razmatranja žalbi odlučio da otvori raspravu i da sam izvede dokaze za koje je smatrao da su ključni za donošenje pravosnažne presude.

U presudi Višeg suda iz oktobra 2018. godine bilo je utvrđeno da su Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agencija za borbu protiv korupcije, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu i Više javno tužilaštvo u Beogradu preduzeli štetne radnje prema Josifovskom i stavili ga u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja.

Svojom tužbom, Josifovski nije zahtevao odštetu niti neku drugu satisfakciju.

Prema stavu Apelacionog suda, Josifovski je učinio verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja, jer je kao direktor hitne pomoći tuženim državnim organima dostavio podatke o radu zaposlenih koje je smatrao nezakonitim i osnovano očekivao da će se po njegovim prijavama i dopisima postupati, ali oni nisu preduzeli odgovarajuće radnje da ispitaju navode koje je učinio verovatnim.

Međutim, Apelacioni sud napominje da Josifovskom ne može pružiti zaštita po Zakonu o zaštiti uzbunjivača koji je stupio na snagu 4. decembra 2014. godine, a primenjuje se od 5. juna 2015. godine, zbog nemogućnosti retroaktivne primene tog zakona.

Takođe, kako dodaje sud, i zbog toga što nije “identifikovao” koje bi to radnje predstavljale štetne radnje zbog kojih bi mu pripadala tražena zaštita zbog izvršenog uzbunjivanja.

“Josifovski nije naveo ni u čemu se te radnje konkretno sastoje, a što je uslov za njihovo sankcionisanje pravom na tužbu radi zaštite zbog izvršenog uzbunjivanja”, naveo je Apelacioni sud i istakao da nije svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa izvršenim uzbunjivanjem štetna radnja.

“Karakter štetne radnje daje im ugrožavanje ili povreda nekog prava uzbunjivača, odnosno stavljanje uzbunjivača u nepovoljniji položaj”, kaže sud, i ukazuje da zbog toga nije dovoljno uopšteno navođenje da se izvršene radnje sastoje u nepostupanju u skladu sa zakonskim propisima.

“Činjenica da ishod tih postupaka koje je inicirao tužilac (Jisifovski) nije onakav kakav je očekivao, ne čini te radnje štetnim prema tužiocu, a koje se u suštini ogledaju u postupanju tuženih državnih organa po prijavama i predstavkama tužioca (Josifovskog) u nešto dužem roku od onog koji je primeren”, navodi se u obrazloženju pravosnažne presude.

Sud takođe podseća da ni ranije niti sada važeći Zakonik o krivičnom postupku i Zakon o opštem upravnom postupku izričito ne propisuju rokove za postupanje po prijavama, podseća Apelacioni sud.

Ovo bi, kako je dodao sud, ukazivalo na eventulano postojanje nezakonitog odnosno nepravilnog rada službenog lica, odnosno organa, u smislu njihove odgovornosti za eventualnu štetu po opštim pravilima odgovornosti za štetu, ali ne i na postojanje štetnih radnji u smislu zaštite od uzbunjivanja.

Ovaj slučaj počeo je tako što je Josifovski, inače specijalista medicine, 26. maja 2005. godine uputio dopis Ministarstvu zdravlja, Odeljenju za zdravstvenu inspekciju zdravstveni nadzor i zaštitu prava pacijenata kojim je ukazao na nepravilnosti u radu Zavoda za hitnu medicinsku pomoć i "trgovinu" zaposlenih sa privatnim pogrebnim preduzećima.

Tvrdio je da je iz prijava pacijenata, uočio da pojedini dispečeri pozive prvog stepena hitnosti - a to su umirući pacijenti, usmeravaju na određene lekare, bez obzira koliko su udaljeni od mesta gde treba intervenisati.

U tim situacijama, kako je naveo Josifovski, lekari su stizali na intervenciju po dužem proteku vremena od onog koji je uobičajen za ostale lekarske ekipe Hitne pomoći i konstatovali smrtni slučaj mnogo češće nego druge lekarske ekipe i nisu vršili reanimaciju.

Nakon odlaska ekipe hitne pomoći sa adrese porodice koja je zvala Hitnu pomoć radi intervencije teško bolesnog ukućanina, koji je u međuvremenu preminuo, dolazili su predstavnici uvek istih privatnih pogrebnika nudeći svoje usluge porodici preminulog.

Adrese porodica pokojnika su saznavali od lekara Hitne pomoći koji su od pogrebnika zauzvrat primali novčanu naknadu, tvrdio je Josifovski.

O svojim saznanjima obavestio ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića 19. juna 2005. godine i Inspekciju Ministarstva zdravlja dana 26. septembra 2005. godine, dok je 18. septembra 2006. godine o svemu javno govorio i na konferenciji za novinare.

Međutm, on je rešenjem Ministarstva zdravlja od 20. septembra 2006. godine razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda za hitnu medinsku pomoć Beograd, sa obrazloženjem da je istupanjima u sredstvima javnog informisanja narušio ugled te službe, iznošenjem neproverenih informacija o nesavesnom radu svojih kolega izazvao uznemirenje javnog mnjenja.

Ministarstvo zdravlja je neposredno nakon smene Josifovskog poslalo inspekciju koja je u svom nalazu iznela način funkcionisanja hitne pomoći, nakon čega je Ministarstvo zdravlja dva lekara zbog grešaka u radu kaznilo oduzimanjem 10 odsto od plate.

Josifovski je, prema sopstvenom kazivanju, radeći u Hitnoj pomoći nakon smene bio izložen anonimnim pretnjama smrću, kao i njegovi članovi porodice.

Proteklih godine podnosio je krivične prijave Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, Višem javnom tužilaštvu u Beogradu jer se nije mirio sa zatvaranjem slucaja Hitne pomoći.

Podneo je i dve prijave i Agenciji za borbu protiv korupcije i Upravi za borbu protiv korupcije nekoliko.