Bernard Ljubas, 60-godišnji profesor likovnog iz varošice Rekovac, pre 12 godina smatran je za čudaka, zaluđenika. Kada je svojoj porodici, prijateljima, meštanima, rekao šta mu je želja i ideja, svi su odmahivali rukom, smejali mu se, govorili mu podsmešljivo: "Ma, beži, ne zanosi se"...

"Je l' tako?!", pomislio je u sebi Bernard. "Dobro, videćete vi".

I tako je, nošen velikom željom, elanom, ali i inatom i potrebom da razuveri one koji su ga od ideje odvraćali, uključujući majku i suprugu, napravio nešto za divljenje, a što je ekipe MONDA otišla da vidi svojim očima.

Od močvare, "baruštine", kako su meštani nazivali taj deo sela, napravio je OAZU mira, kutak za odmor, opuštanje, mesto za antistres terapiju, koja je i te kako prijala nama iz grada.

"Ja ovo zovem biserom netaknute prirode ili ZLATNIM SRCEM SRBIJE, jer ovo jeste srce Srbije, nalazimo se na tromeđi između Kragujevca, Kruševca i Jagodine", priča ponosno ovaj profesor likovne umetnosti, ali i izviđač, slikar, kao i UFOLOG (30 godina se bavi proučavanjem paranormalnih i vanzemaljskih stvari).

POGLEDAJTE VIDEO

Rođen je u Zenici, školovao se u Sarajevu i u Beogradu, a posle razvoda roditelja, odlučio je da se preseli u majčin kraj sa sestrom. I tu je ostao. Kada je došao u Rekovac, gde i danas radi kao profesor likovnog, za godinu dana obišao je SVA SELA u okolini, svaku brdo i brdašce i na čuđenje starosedelaca objašnjavao im je šta se gde nalazi, da bi se potom on njima čudio što nikada nisu videli pojedine lokacije, a odatle su. Zna svaku vrstu drveća, pečuraka, svaku stopu...

Njegova ideja da od bare, koja se napravi od topljenja snega i kiše, močvarnog zemljišta obraslog trskom, napravi idiličan kutak, zaista na prvi pogled izgleda suludo. Jer, trebalo je zaranjati, seći trsku, odnositi trsku, donositi kamenje, cigle, šljunak... a put ne vodi do tog skrivenog mesta u šumi. Tačnije, može da se dođe automobilom, ako ste spremni da se oprostite od automobila, a Bernard ih je "potrošio" tri da bi napravio ovaj raj.

Najpre se pomučio da bi došao do vlasništva nad zemljištem. Kucao je od vrata do vrata ljudi koji su vlasnici tog terena izdeljenog u parcelama, a onda je naišao na jedna otvorena. Jedna žena, koja više nije među živima, zajedno sa svojom porodicom, odlučila je da Bernardu pokloni 22 ara u predelu zvanom Crvena zemlja.

Mogao je da počne!

Svakog dana bi dolazio automobilom iz centra Rekovca, udaljenog 5 kilometara od ove bare, parkirao bi se uz put, a onda pešice do zemljišta. Prionuo bi na rad. Gnjurao bi i sekao trsku srpom, pa bi te balaste trske odvlačio na tle, vraćao bi se i ponavljao proces. Donosio je cement u gepeku svog automobila, sam mešao malter i beton, napravio zidnu terasicu oko bare, sredio staru bačiju ili kolibu, u koju je ubacio dva kreveta, u staru veliku bačvu takođe je stavio ležaj, pa sve podseća na selo Hobita iz trilogije "Gospodar prstenova". Ima i malu sijalicu, pa ponekad dođe automobilom skroz do ovog mesta i priključi se na akumulator, tek da začkilji ili upali sveće.

"O ovome sam maštao još kao dete kada sam dolazio ovde, a odlučio sam da ovo zaista i uradim pre 15-ak godina. Poslednjih 12 godina sam se posvetio ovome, iako su me i majka i žena odvraćali", kaže nam Bernard, koji je, još jedna zanimljivost o njemu, ime dobio po čuvenom fudbaleru splitskog Hajduka Bernardu Vukasu.

Zahvaljujući ovom nesvakidašnjem poduhvatu i još jednoj težnji čoveka da se vrati prirodi, obnovljen je životinjski svet. Jezero je poribio babuškom i šaranom, a ceo predeo je ulepšao kamenjem iz okolnih reka i Morave i nazvao ga "Bobanova bara" (Boban mu je nadimak iz detinjstva, jer je deci bilo komplikovano da zavrću jezikom dok izgovaraju Bernard, objasnio nam je). Njegov trud nagradila je priroda, tačnije životinje.

Dok je on čistio jezero, krčio trsku, pravio letnjikovac, doneo lokvanje koji su sada procevatli, dobio je "publiku" u vidu lasti, čvoraka, čaplji, barskih koka, liski, barskih kornjača, vilinih konjica, divljih pataka...

"Ujutru je ovde prava divota, čuju se slavuji, uveče sove", prosto vas mame Bernardove reči da ostanete ukopani i ne odete.

Pojedine vrste životinja su se ili vratile ovde ili su se prvi put nastanile zahvaljujući ovoj mikro eko-sredini. Ima i "putnika namernika", poput divljih svinja.

Najviše voli divlje patke, sa kojima se igrao još kao dečak, ali i laste. One su mu "prirodni autan" protiv komaraca.

"Ljudi misle da ovde leti ne može da se boravi, da se živi od komaraca. Ali, verujte mi, za jedno leto može da vas 'gricne' samo par komaraca. Zašto? Zato što su se laste, koje dolaze ovde u velikom broju da piju vodu, uvežbale da jedu komarce! Čim zađe sunce, a komarci izađu iz trske, laste spremno dočekaju, pa ste stušte, sunovrate sa visine i samo jedu. I to rade u 'talasima", kao vojska. Pojedu na stotine, na hiljade komaraca. Ja sednem tu na klupu, ne smem da mrdnem i samo gledam šta im rade", priča Bernard razigrano, imitirajući strategiju lasti.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE

1/0
Vidi galeriju
undefined rekovac

Sve je uradio sam ili uglavnom sam. Kroz osmeh priča da su mu prijatelji uvek obećavali da će doći. "Samo zovi, računaj na nas", govorili bi mu. Onda bi on išao kroz šumu, brao pečurke, upecao koju ribu i pozvao svoje prijatelje: "Vi samo donesite piće, imamo šta da jedemo", govorio bi im. Došli bi oni, ali su se, uglavnom, zaustavljali na jelu, jer ko će punog stomaka da radi i seče trsku.

Ni iz opštine se baš nisu pretrgli da mu pomognu (jesu poslali bager da mu pomogne da raščisti teren) i zapravo je to paradigma našeg celokupnog odnosa prema prirodi i onome što imamo, samo što to ne znamo da cenimo.

"Znam ja da sam ja idealista, zanesenjak, sve ovo sam sam finansirao, pa zamislite samo koliko sam goriva potrošio, pa cement, a trebalo je plaćati i školu i studije deci. Ali, ne žalim. Kad dođem ovde ja sam zadovoljan, srećan, uživam ovde. I ovo jeste moje, pripada meni, ali nije samo moje. Ovo pripada Gospodu Bogu, koji je zaslužan što je ovo i napravljeno. Ko god mi se najavi, može da dođe ovde, da provede vreme, da peca", priča Bernard, koji voli nekad da dođe sa namerom da radi, ali se onda prepusti uživanju u čamcu ili samo osluškivanju ptičije pesme i gledanja u nebo.

Svoje đake je vodio u izviđanje, učio ih svakoj vrsti drveta, o svakoj vrsti pečuraka. "Moji đaci znaju da razlikuju hrast, jasen, orah... to danas ni mnogi stariji ne znaju, nažalost", vratio nas je Bernard za tili čas u stvarnost i zavisnost od tehnologija.

Ako hoćete da provedete jedan dan u ovoj prirodnoj oazi, okruženoj potpunim mirom, vrzinama prepunih šipuraka, divljih kupina, kao i vidikovcima sa kojih "puca" pogled, treba da platite, zaista,   simboličnu cenu. Bernard zahteva samo jedno - da sve bude čisto, da ne ostavite otpatke i đubre za sobom.

"Nekad dođem, pa zateknem ovde prazne flaše, čepove, opuške... Očistim, šta ću", sleže ramenima.

Ima i onih koji se bave krađom. "Dođu nenajavljeni i uzmu mi ribu. Prošle godine su mi ukrali SVE krupne šarane. Pa, ljudi, ja sam tu ribu platio da poribim ovu baru. Nije problem, dođi pecaj, dva, tri sata, uživaj, ali najavi mi se, da znam ko dolazi", jada se Bernard.

Ništa ga, međutim, neće pokolebati. Planira da nastavi, da napravi možda restorančić, još neki objekat, da očisti još jedan deo močvare od trske, da napravi vidikovac kako bi ljudi mogli da se popnu i da im se pogled "izgubi u daljini i to 360 stepeni".

Kad ćete da stanete? Imate li uopšte nameru, pitali smo Bernarda, koji je poskakivao sa mesta na mesto ovog placa i pokazivao šta sve namerava da doradi i uredi.

"Mene može da zaustavi samo Treći svetski rat", odgovara kroz smeh i dodaje u ozbiljnom tonu: "Bez obzira na to šta se u budućnosti nešto dešavalo, ja sam ostavio nešto iza sebe. Jer, ako čovek nešto ne ostavi iza sebe, taj kao da nije ni živeo".

Ovaj svestrani čovek je zaista inspiracija. A on podseća na Mikelanđela: "Kada su jednom pitali Mikelanđela zašto se bavi toliko različitim stvarim, on im je odgovorio: 'Mnogo je struna na mojoj violini'. A ja na to dodajem: A on je na svakoj odsvirao simfoniju. Eto, sličan sam Mikelanđelu i Leonardu da Vinčiju", opet kaže kroz osmeh.