Verovatno najomiljeniji srpski patrijarh Pavle rođen je na današnji dan davne 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci.
Za života smatran svecem, patrijarh Pavle još čeka tu potvrdu crkvenih vlasti.
Iako je bilo reči da će ga Srpska pravoslavna crkva, posle čuda koja su se vernicima događala nakon molivi na njegovom grobu, proglasiti za svetitelja - to se još uvek nije dogodilo.
Sveti arhijerejski sabor SPC ove godine je razmatrao kanonizaciju partijarha Pavla.
Prema striktnim pravilima crkve, kanonizacija je neophodna kako bi patrijarh Pavle bio proglašen za sveca.
Kako tradicionalno SPC ne žuri sa ovakvim odlukama, od predloga za kanonizaciju do odluke može proći i po nekoliko godina.
Kada se odluka donese, pripremaju se ikona svetitelja i svečana pesma, tropar.
Svetac se proglašava na svečanoj liturgiji, koju služe članovi Sabora.
Nakon kanonizacije, Crkva obaveštava ostale pravoslavne crkve, i moli ih da tog sveca unesu u svoj kalendar.
Prošle godine je u znak sećanja na ovog velikog čoveka otkriven spomenik patrijarhu Pavlu na Tašmajdanu koji je svojim nedovršenim izgledom podelio javnost.
Skroman i tih, patrijarh Pavle - Paja kako su ga mnogi od milja zvali - bio je rado viđen sapatnik Beograđana u gradskom prevozu.
Skromni patrijarh Paja
Patrijarh Pavle je u Kućancima završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Dve godine je studirao medicinu u Beogradu. Pre odlaska u gimnaziju proveo je jedno vreme na pripremama za školu u manastiru Orahovica.
Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi se mogao izdržavati, radio fizičke poslove na građevinama i na dokovima.
U proleće 1942. njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u manastir Svete trojice u Ovčaru, a od 1944. radio kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne.
Priča se da je tamo iz ledene vode spasao dečaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme smrtonosnu, tuberkulozu.
Međutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.Do 1946. je bio u manastiru Vujan, gde se izlečio od tuberkuloze.
Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.
Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača u Podrinju. Školske 195O/5l. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije "Sv. Kirila i Metodija" u Prizrenu.
Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. arhimandrit. Od 1955. dve godine je bio na poslediplomskim studijama u Atini.
Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Hirotonisan je u beogradskoj Sabornoj crkvi 22. septembra 1957. od patrijarha Vikentija i episkopa pakračkog Emilijana, zvorničko-tuzlanskog Longina i žičkog Germana.
Toliko je, pričalo se u sveštenim krugovima, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa.
Nikada nije imao kola ni telefon...”Kome sam potreban, neka mi piše”,govorio je.
U oktobru te godine ustoličen je u Prizrenu od episkopa Germana i zahumsko-hercegovačkog Vladislava. Na Kosovu je proveo 33 godine.
Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, kojem je predsedavao zagrebačko-ljubljanski mitropolit Jovan Pavlović, zamenik tada obolelog patrijarha Germana, biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem.
Kako nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova izbor je obavljen žrebom na tzv. "apostolski način" tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha.
Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC. Ustoličen 2. decembra 1990. U Sabornoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.
Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada Jevanđelje.
Objavio je dve knjige: "Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvo" (1988) i "Devič, manastir svetog Joanikija Devičkog" (1989). Zaslugom Patrijarha Pavla objavljeno je i dopunjeno izdanje "Srbljaka" (1986).
Bio je predsednik Liturgijske komisije koja je izdala Služebnik.
Počasni je doktor Bogoslovskog fakulteta i Akademije Sv. Vladimira u Njujorku.
Govorio je grčki, ruski i nemački jezik.
Budimo ljudi iako smo Srbi
O duhovnom vođi srpskog naroda, čoveku koji je poručivao da "budemo ljudi iako smo Srbi", prepričavaju se brojne anegdote i priče iz kojih isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog, kakvo bi trebalo da bude i u dušama svih koji sebe smatraju ne vernicima - već ljudima.
Idući u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta.
Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”
Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom ulice Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu "mercedesa", sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava.
Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu: "Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…"
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede.
Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh: "A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?"
"Moj, Vaša Svetosti!" kao da se pohvali protojerej.
"Stanite!" zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: "Neka vam je Bog na pomoći!"
Uvek u udobnim cipelama
Sveštenici prepričavaju i da je patrijarh imao lepe, udobne cipele.
Te cipele, ustvari, nekada su bile ženske čizme, koje je neko bacio.
Od njih je u svojoj radionici patrijarh načinio sebi dobre cipele.
Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipeleu blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat "pendžetiranja đona" naučio u manastirima.
Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci.
Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.
Zanimljivo je i da je najbližim srodnicima, patrijarh Pavle ostavio samo budilnik i sat.
