Svaki đak u Srbiji državu košta godišnje oko 1.040 evra, pokazala je naša računica, a roditelji tvrde da i oni za školarca moraju da izdvoje od 65.000 do 90.000 dinara.
Svaki đak u Srbiji državu košta godišnje oko 1.040 evra, pokazala je naša računica, a roditelji tvrde da i oni za školarca moraju da izdvoje od 65.000 do 90.000 dinara.
Pri tom, država u svakog osnovca godišnje „investira“ oko 1.050, a u srednjoškolca oko 1.035 evra. Za razliku od naše zemlje, Nemačka u svog osnovca ulaže skoro četiri puta više - 4.100 evra, a u gimnazijalca 5.500 evra.
Najveći deo para iz državne kase izdvaja se za plate zaposlenih, a izuzev đaka prvaka koji će od ove godine dobiti besplatne udžbenike, učenik u svom školovanju od države ne dobije ni knjige, pribor, užinu ili prevoz. Naprotiv, roditelji školama još dodatno plaćaju osiguranje i učenički dinar, koji se najčešće koristi za fotokopiranje materijala za učenje, sitne popravke po školama... I u Nemačkoj se najviše para troši za plate zaposlenih, ali su predviđene i knjige, uz pedagoška sredstva i održavanje zgrada.
Aleksandar M. iz Pančeva je izračunao da za devet meseci, koliko traje školska godina, samo za jedno dete, osnovca, potroši oko 90.000 dinara.
"Svake godine plaćamo ekskurzije i rekreativne nastave, a bar dva puta klinci idu na kraće, najčešće dvodnevne izlete. Teško mu je tako nešto uskratiti, kada njegovi vršnjaci idu na put. Svakog meseca plaćamo i užinu, jer u školi provodi dosta vremena, mora nešto da pojede", priča Aleksandar.
"Dajemo i za osiguranje, đački dinar i plaćamo ormarić u kojem čuva stvari. S drugarima rekreativno posle škole trenira fudbal, to je oko 3.500 dinara mesečno, što mu, prema mom mišljenju, nije nikakav luksuz, već nešto neophodno za zdravo detinjstvo. Damo mu i neki džeparac, skromno, bar 100 dinara da ima za svaki slučaj. Naravno, na početku svake školske godine sledi kupovina knjiga i pribora", kaže otac sedmogodišnjeg dečaka, koji ima i starijeg sina, učenika četvrtog razreda.
Pored ovih nezaobilaznih stavki, česti izdaci su i za privatne časove iz predmeta koji „škripe“, fakultativne škole jezika...
Ana M. ima sina koji ide u sedmi razred i kaže da joj za školovanje u najjeftinijoj varijanti odu bar dve prosečne plate, ali da niko ne želi da štedi na deci.
"Ne možemo na njemu da štedimo. Ako kupimo jeftinije patike, one se posle nekoliko treninga raspadnu, ranac mora da bude dobar da bi moglo sve da stane", kaže sagovornica lista "Alo".
(MONDO)
Pri tom, država u svakog osnovca godišnje „investira“ oko 1.050, a u srednjoškolca oko 1.035 evra. Za razliku od naše zemlje, Nemačka u svog osnovca ulaže skoro četiri puta više - 4.100 evra, a u gimnazijalca 5.500 evra.
Najveći deo para iz državne kase izdvaja se za plate zaposlenih, a izuzev đaka prvaka koji će od ove godine dobiti besplatne udžbenike, učenik u svom školovanju od države ne dobije ni knjige, pribor, užinu ili prevoz. Naprotiv, roditelji školama još dodatno plaćaju osiguranje i učenički dinar, koji se najčešće koristi za fotokopiranje materijala za učenje, sitne popravke po školama... I u Nemačkoj se najviše para troši za plate zaposlenih, ali su predviđene i knjige, uz pedagoška sredstva i održavanje zgrada.
Aleksandar M. iz Pančeva je izračunao da za devet meseci, koliko traje školska godina, samo za jedno dete, osnovca, potroši oko 90.000 dinara.
"Svake godine plaćamo ekskurzije i rekreativne nastave, a bar dva puta klinci idu na kraće, najčešće dvodnevne izlete. Teško mu je tako nešto uskratiti, kada njegovi vršnjaci idu na put. Svakog meseca plaćamo i užinu, jer u školi provodi dosta vremena, mora nešto da pojede", priča Aleksandar.
"Dajemo i za osiguranje, đački dinar i plaćamo ormarić u kojem čuva stvari. S drugarima rekreativno posle škole trenira fudbal, to je oko 3.500 dinara mesečno, što mu, prema mom mišljenju, nije nikakav luksuz, već nešto neophodno za zdravo detinjstvo. Damo mu i neki džeparac, skromno, bar 100 dinara da ima za svaki slučaj. Naravno, na početku svake školske godine sledi kupovina knjiga i pribora", kaže otac sedmogodišnjeg dečaka, koji ima i starijeg sina, učenika četvrtog razreda.
Pored ovih nezaobilaznih stavki, česti izdaci su i za privatne časove iz predmeta koji „škripe“, fakultativne škole jezika...
Ana M. ima sina koji ide u sedmi razred i kaže da joj za školovanje u najjeftinijoj varijanti odu bar dve prosečne plate, ali da niko ne želi da štedi na deci.
"Ne možemo na njemu da štedimo. Ako kupimo jeftinije patike, one se posle nekoliko treninga raspadnu, ranac mora da bude dobar da bi moglo sve da stane", kaže sagovornica lista "Alo".
(MONDO)
