Četvorica Srba koji su proveli 15 dana u karantinu u Francuskoj, nakon što su evakuisani iz Vuhana zbog koronavirus, vratili su se sinoć u Beograd iz Francuske gde su proveli dve nedelje u karantinu.
Oni su u Beograd doputovali redovnim letom iz Francuske nakon dvonedeljnog karantina u Eks-on-Provansu, u blizini Marseja, a jedan od njih, Aleksandar Kalaba, po dolasku na aerodrom rekao je novinarima da se oseća fenomenalno i da mu je drago što je konačno stigao u Srbiju.
"Hteli bismo da zahvalimo svima koji su nam pružili podršku, ministarstvu spoljnih poslova i ambasadama koji su zaista bili uz nas. Nije patetika, ni nikakva demagogija, nego je stvarno tako", rekao je on.
Svi su bili vidno umorni, ali i očigledno srećni što su konačno, posle toliko vremena, doputovali u Srbiju i mogu da odu svojim porodicama.
Kalaba je rekao da je u karantinu u Francuskoj kretanje bilo ograničeno, kao u, kako je kazao, "nekom malo lakšem zatvoru".
"Imate sok, vodu, kafu, ali nemate šta da radite. Mi smo to pokušali da razbijemo na neki naš način, balkanski, da pijemo kafu sok...ali prošlo je", dodao je on.
Na pitanje da li će se vratiti u Vuhan, odgovorio je da neće, ali da hoće u Kinu.
On kaže da se nisu plašili u Vuhanu da će se razboleti i da se sprijateljio sa ostalom trojicom evakusianih Srba iz tog grada.
"Niko nije kukao, nedostajala nam je porodica, ali navikli smo. Kada radite tamo morate da isključite neke emocije", rekao je Kalaba.
"Dobio sam dojavu da mi je ćerka napravila 12 crteža", rekao je Kalaba, ističući da jedva čeka da ode kući.
Njih četvorica su po dolasku na aerodrom prošli uobičajenu zdravstvenu kontrolu.
Na letu do Beograda svi su bili vidno raspoloženi i nestrpljivi da što pre stignu kućama i ispričali su da nijednog trenutka nisu bili uplašeni, a da je karantin bio monoton.
Stefan Vojnić, koji je pola godine na studijama u Vuhanu, priča za Tanjug da je u trenutku kada je grad i zvanično zatvoren za sve zbog epidemije koronavirusa, već znao da je zatvoren za vladine službenike i zdravstvene radnike tako da je pretpostavljao da će se to desiti.
Strah nije osećao, ali nije očekivao da će epidemija ovako dugo trajati, bez naznaka za smirivanje.
"Čudna situacija je bila. Nisam ni par dana pre toga izlazio, nije mi bilo prijatno da se krećem u masi ljudi", priča Stefan koji je Vuhan, kada je prvi put nakon zatvaranja izašao napolje, video totalno drugim očima.
Tada je u stvari video sam grad, jer do tada je na ulicama uvek bila gužva.
"Ulice su bile prazne, možda jedna kola prođu i to mi je bilo zanimljivo, čak sam i snimio par klipova", priseća se on.
Evakuacija je bila izvesna, priča Stefan koji je to zaključio jer je već čuo da se evakuišu Britanci, Amerikanci i da postoji francuski avion, na osnovu čega je pretposatvio da će biti evakuacije za građane iz svih evropskih država.
Nije mu se žurilo da izađe iz Vuhana, a iščekivanje je prvi put osetio kada je evakuacija bila izvesna, ali se nije znao tačan dan kada će biti i obavljena, pa nije bio siguran da li i koliko treba namirnica da nabavi.
Bez obzira što im je u karantinu u Francuskoj, nadomak Marselja, bilo ograničeno kretanje, Stefan je rekao da je pozitivno iznenađen, a najači utisak koji nosi iz karantina jesu zvezde na nebu koje su posle duže vremena uspeli da vide, s obzirom da je Vuhan veoma zagađen.
"Nas četvorica nismo osećali strah da će testovi pokazati da smo zaraženi. Bili smo i najslobodniji u karantinu što se toga tiče za razliku od nekih koji su bili u strahu i nisu izlazili iz soba. Kinezi su se žalili na nas i na to što ne nosimo maske sve vreme", ispričao je Stefan.
U Kinu se, ukoliko ovaj semestar bude mogao da završi onlajn, neće vraćati pre septembra, ali ako to ne bude slučaj, povratak ga očekuje u aprilu.
"Ali, u slučaju da do aprila bude samo rastao broj zaraženih, razmisliću dobro da li ću se vraćati", naveo je Stefan.
Aleksandar Kalaba, profesor fizičkog i fudbalski trener, poslednje dve godine živi i radi u Kini.
Pričajući o proglašenju epidemije kaže da je po zatvaranju grada, s obzirom da su ulice bile puste, strah od toga da će se zaraziti, bio manji nego dok je sedeo u sobi i čitao novine.
"Veći strah se oseti kada se sedi u sobi i čitaju apokaliptični naslovi, da ljudi padaju na ulicama, što ja nisam video", ispričao je Aleksandar i dodao da su i kola hitne pomoći bila retka, odnosno da su se mogla čuti i videti da prođu na dva sata, što je uobičajeno za tako velike gradove.
Ambasada je dva dana nakon zatvaranja grada dala proglas da će biti evakuacije, priča Aleksandar i priseća se da im je bilo jasno da stvari neće ići brzo, s obzirom da su Kinezi "veliki formalisti".
Dok je čekao na evakuaciju nije se plašio, niti mu se žurilo jer, kako je naveo, svestan je bio činjenice kakvi su Kinezi, kao i toga gde je i kakva je situacija i nije želeo sebi da daje lažnu nadu.
"Dobili smo i informaciju da su i Rusi hteli da pomognu i da smo mogli i sa njima otići, ali hvala Bogu nismo, jer su ih odveli u Sibir na minus 30", priča kroz smeh Aleksandar.
U karantinu su imali sve što je im bilo potrebno, priča Aleksandar, koji ima male primedbe na hranu, jer je bila jednolična.
"Nismo bili uplašeni, prvih par dana smo se ponašali i malo slobodnije, što drugima u karantinu nije odgovaralo, pa su se žalili na nas i morali smo da se pritajimo. Kada stižeš iz Srbije, gde si prošao sve i svašta, neki virus i maska koja bi trebalo da reši sve probleme, deluje malo banalno2, priča Aleksandar.
Kako je naveo, u Francuskoj su im dva puta radili testove, za koje su im lekari rekli da su najtačniji i najbolji, čak bolji i od testiranja krvi, jer se uzima bris iz grla, sinusa, a koronavisrus je respiratorna bolest, a ne krvna.
Nadali su se, nakon što je prvo testiranje pokazalo da su svi negativni, da će ih pustiti nekoliko dana pre iz karantina, ali to se nije dogodilo, što je, kako i sam sada smatra, bolje, jer sigurni su da su zdravi i da nisu ugroženi, kao i da ne mogu nikoga drugog da ugroze.
