Marina Vasović radi u Centru za prihvat i smeštaj migranata u Vranju i priča nam o svakovnednoj borbi da korona virus ostane izvan ove ustanove.
Motel u Vranju pre 3 godine prenamenovan je u Centar za prihvat i smeštaj migranata. Jedna priča, za koju se mislilo da neće toliko da traje, još uvek nije završena, te u motelu danas boravi 229 njegovih korisnika.
Jedna žena, žena kojoj je to posao baš kao i bilo koji drugi, neko bi rekao "normalan" ili "uobičajen", vreme karantina i pandemije korona virusa provodi na svom radnom mestu, pomažući migrantima da što bolje pravaziđu ovaj, da bi mogli da se vrate onom glavnom problemu u svom životu - traženju stalnog mesta boravka. Marina Vasović, zajedno sa svojim koleginicama i kolegama u tome je i uspela: do danas korona je ostala izvan zidova ustanove.
Marinina priča počela je u Centru u Preševu.
"Radila sam, najpre, u Preševu, 2015. godine kada je počeo onaj veliki tranzit. Zatim su me poslali u Centar u Bujanovac. Nakon trudnoće i porodiljskog odsustva, i nakon što je ćerka Milica napunila godinu dana, počinjem da radim u Vranju, u gradu u kome inače i živim. Muž mi radi u pograničnoj policiji, tako da oboje radimo po ceo dan. Sreća je što radimo naizmenično, on jedan, ja drugi dan, pa smo onda narednog dana slobodni, tako da je jedno od nas uvek tu da čuva dete", kaže nam Marina.
Marinina smena traje 12 sati dnevno, od 8 ujutru do 20 časova uveče. Dnevna rutina i zadaci bili su drugačiji kada je stanje bilo redovno, ali onda je u Srbiju došla korona, a sa njom i vanredno stanje, posebne mere i, kroz sve to, strah od zaraze i nepoznatog. I bilo ga je sa obe strane - migranti nisu imali kuda da odu, a radnici Centra nisu mogli da uzmu slobodne dane.
"Naravno da je bilo straha, lagala bih kada bih rekla da nije bilo. Bilo je straha i kod nas i kod njih. Ali mi smo morali da budemo hrabri i nismo smeli da pokažemo da se plašimo. Psihički morate da budete spremni i jaki da se na vama ništa ne bi videlo. Ali i kod nas i kod njih najviše smo bile uplašene mi žene, uplašene za svoju decu, da se njima nešto ne dogodi".
Radnici Centra u Vranju uspeli su ono najbitnije - da korona ne uđe u ustanovu. Marina kaže da joj je i to pomoglo da se vremenom opusti.
"Još pre proglašenja vanrednog stanja uveli smo mere predostrožnosti, u rad smo uključili i migrante i među njima izabrali redare koji proveravaju da li sve ide po planu. Postavili smo dezobarijeru na ulazu, svako ko ulazi ruke im se prskaju asepsolom, pre obroka se peru i dezinfikuju ruke, to isto radi redar da ne bi bilo nekih propusta, tri puta dnevno se dezinfikuju zajedničke prostorije, sobe takođe svakodnevno, van sobe su svi sa maskama i rukavicama, pa su se čak i oni sami uključili u šivenje maski. Nigde ne izlaze osim u dvorište objekta, vojska je ispred Centra i tako smo uspeli da i koronu ostavimo ispred ulaza u Centar. Ove mere smo stvarno poštovali, tako da sam sama sebi rekla da nema razloga za strah. Obezbedili smo sigurne uslove i za nas i za njih".
A kako izgleda jedan dvanaestočasovni radni dan kada na poslu konstantno brinete za dve porodice - vašu koju ste ostavili kod kuće, i ovu drugu mnogu veću, ovu na poslu koju ste jednako dužni da zaštite?
"Moj radni dan izgleda tako što već u 8 sati imamo podelu doručka, nakon toga delimo pelene i kašice za najmlađe, nakon toga krećemo u obilazak da vidimo da li su sve sobe očišćene, da li je sve urađeno. Onda za to vreme već dođe na red i ručak, pa školica - tada sam na kratko nastavnica, imamo i kratke pauze između, potom dođe i vreme večeri i to je to, idemo kući".
I to je to, jedno, drugo, treće, peto, deseto, pa kući. A kod kuće, novi problemi.
"Ritual dolaženja kući sa posla je dugo bio isti: ispred vrata imam prskalicu sa asepsolom, pa prvo isprskam bravu, onda skinem garderobu, neko mi otvori vrata da ja ništa ne dotaknem, odmah uđem u kupatilo, istuširam se... Za to vreme moja Milica hoće svoju mamu, ali ja kažem: 'Nemoj mamu da diraš, mama je prljava, mora prvo da se istuširam'. Ista prodecura čeka i supruga kada se vraća kući", kaže i nastavlja:
"Slobodan dan mi prođe u ribanju kuće da bismo svi bili sigurni i bezbedni. Na početku kad se vratim iz nabavke nisam znala šta da radim sa proizvodima koje sam kupila – da li treba da operem tetrapak sa mlekom, da li treba da operem sokić koji ću da dam Milici... Vremenom sam sebi rekla da neću tako psihički izdržati, i sada više nema te paranoje. Mora tako, inače bih otišla u drugu krajnost. Najviše me je brinulo šta će biti sa detetom ako se mi zarazimo. Oboje smo u kontaku sa mnogo ljudi, i ako mi se to desi ne znam šta da radim, gde ću sa detetom, i to mi je bio najveći strah".
I tako Marina Vasović, njena porodica, njeni štićenici i kolege prolaze koroz ovu pandemiju, svima strano i nepoznato stanje - u prvim redovima, tu da zaštiti, da brine, da pomogne i da čuva liniju fronta iza svojih leđa, da joj ne dozvoli da se pomeri i povredi one do kojih joj je stalo.
Marina, hvala!
