Na prvim linijama borbe - Marina Vasović

Motel u Vranju pre 3 godine prenamenovan je u Centar za prihvat i smeštaj migranata. Jedna priča, za koju se mislilo da neće toliko da traje, još uvek nije završena, te u motelu danas boravi 229 njegovih korisnika.

Jedna žena, žena kojoj je to posao baš kao i bilo koji drugi, neko bi rekao "normalan" ili "uobičajen", vreme karantina i pandemije korona virusa provodi na svom radnom mestu, pomažući migrantima da što bolje pravaziđu ovaj, da bi mogli da se vrate onom glavnom problemu u svom životu - traženju stalnog mesta boravka. Marina Vasović, zajedno sa svojim koleginicama i kolegama u tome je i uspela: do danas korona je ostala izvan zidova ustanove.

Marinina smena traje 12 sati dnevno, od 8 ujutru do 20 časova uveče. Dnevna rutina i zadaci bili su drugačiji kada je stanje bilo redovno, ali onda je u Srbiju došla korona, a sa njom i vanredno stanje, posebne mere i, kroz sve to, strah od zaraze i nepoznatog. I bilo ga je sa obe strane - migranti nisu imali kuda da odu, a radnici Centra nisu mogli da uzmu slobodne dane. 

"Naravno da je bilo straha, lagala bih kada bih rekla da nije bilo. Bilo je straha i kod nas i kod njih. Ali mi smo morali da budemo hrabri i nismo smeli da pokažemo da se plašimo. Psihički morate da budete spremni i jaki da se na vama ništa ne bi videlo. Ali i kod nas i kod njih najviše smo bile uplašene mi žene, uplašene za svoju decu, da se njima nešto ne dogodi".

Radnici Centra u Vranju uspeli su ono najbitnije - da korona ne uđe u ustanovu. Marina kaže da joj je i to pomoglo da se vremenom opusti.

"Još pre proglašenja vanrednog stanja uveli smo mere predostrožnosti, u rad smo uključili i migrante i među njima izabrali redare koji proveravaju da li sve ide po planu. Postavili smo dezobarijeru na ulazu, svako ko ulazi ruke im se prskaju asepsolom, pre obroka se peru i dezinfikuju ruke, to isto radi redar da ne bi bilo nekih propusta, tri puta dnevno se dezinfikuju zajedničke prostorije, sobe takođe svakodnevno, van sobe su svi sa maskama i rukavicama, pa su se čak i oni sami uključili u šivenje maski. Nigde ne izlaze osim u dvorište objekta, vojska je ispred Centra i tako smo uspeli da i koronu ostavimo ispred ulaza u Centar. Ove mere smo stvarno poštovali, tako da sam sama sebi rekla da nema razloga za strah. Obezbedili smo sigurne uslove i za nas i za njih".

A kako izgleda jedan dvanaestočasovni radni dan kada na poslu konstantno brinete za dve porodice - vašu koju ste ostavili kod kuće, i ovu drugu mnogu veću, ovu na poslu koju ste jednako dužni da zaštite?

"Moj radni dan izgleda tako što već u 8 sati imamo podelu doručka, nakon toga delimo pelene i kašice za najmlađe, nakon toga krećemo u obilazak da vidimo da li su sve sobe očišćene, da li je sve urađeno. Onda za to vreme već dođe na red i ručak, pa školica - tada sam na kratko nastavnica, imamo i kratke pauze između, potom dođe i vreme večeri i to je to, idemo kući".

I to je to, jedno, drugo, treće, peto, deseto, pa kući. A kod kuće, novi problemi.

"Ritual dolaženja kući sa posla je dugo bio isti: ispred vrata imam prskalicu sa asepsolom, pa prvo isprskam bravu, onda skinem garderobu, neko mi otvori vrata da ja ništa ne dotaknem, odmah uđem u kupatilo, istuširam se... Za to vreme moja Milica hoće svoju mamu, ali ja kažem: 'Nemoj mamu da diraš, mama je prljava, mora prvo da se istuširam'. Ista prodecura čeka i supruga kada se vraća kući", kaže i nastavlja:

"Slobodan dan mi prođe u ribanju kuće da bismo svi bili sigurni i bezbedni. Na početku kad se vratim iz nabavke nisam znala šta da radim sa proizvodima koje sam kupila – da li treba da operem tetrapak sa mlekom, da li treba da operem sokić koji ću da dam Milici... Vremenom sam sebi rekla da neću tako psihički izdržati, i sada više nema te paranoje. Mora tako, inače bih otišla u drugu krajnost. Najviše me je brinulo šta će biti sa detetom ako se mi zarazimo. Oboje smo u kontaku sa mnogo ljudi, i ako mi se to desi ne znam šta da radim, gde ću sa detetom, i to mi je bio najveći strah".

I tako Marina Vasović, njena porodica, njeni štićenici i kolege prolaze koroz ovu pandemiju, svima strano i nepoznato stanje - u prvim redovima, tu da zaštiti, da brine, da pomogne i da čuva liniju fronta iza svojih leđa, da joj ne dozvoli da se pomeri i povredi one do kojih joj je stalo.

Marina, hvala!