Iako neke vrste ptica znaju da pevaju odmah po rođenju, neke uče to da rade kao što i ljudi uče da govore, a među ovim vrstama je moguće postojanje regionalnih dijalekata, piše AP.
Kao što i ljudima poznavanje lokalnog jezika omogućava da se bolje uklope u neku sredinu, tako i pticama poznavanje lokalnog dijalekta obezbeđuje korist u okviru datog područja i povećava šanse za parenje. Isto tako, kao što i dijalekti u ljudskom jeziku mogu ponekad da nestanu usled procesa globalizacije, tako i dijalekti među pticama mogu da se promene ili nestanu usled rasta gradova.
Vekovima je pesma ptica inspirisala pesnike i kompozitore, ali sve do pedesetih godina prošlog veka naučnici nisu obraćali pažnju na dijalekte među pticama.
Jedan od pionira u ovoj oblasti istraživanja bio je američki bihevioralni naučnik britanskog porekla Piter Marler koji je primetio da se poj ptica u okviru iste vrste razlikuje od mesta do mesta.
U dekadama koje su usledile naučnici su počeli da vrše eksperimente u kojima su ptice odmah po rođenju stavljali u izolacione komore kako bi utvrdili da li će biti u stanju da pevaju.
U ovim ekspertimentima je otkriveno da neke ptice znaju da pevaju sa rođenjem, dok neke ne znaju da pevaju dok ne nauče, a one su poznate kao „prave ptice pevačice“.
Kada ptice uče da pevaju, neke među njima ponekad naprave greške, koje nakon toga ponavljaju i druge ptice i tako se razvija lokalni dijalekt.
Dijalekti mogu da nastanu i kada se ptice prilagođavaju svom okruženju. One ptice koje se bolje čuju imaju veće šanse za parenje, što znači da će se njihova pesma prenositi sa generacije na generaciju.
Kod nekih ptica dijekti se menjaju brzo, čak i u okviru sezone parenja, dok kod nekih ostaju nepromenjeni decenijama.
