Ova lepotica je bila još pre ledenog doba na velikom prostranstvu
Projekat za očuvanje biološke raznolikosti u slivu Drine, finansira EU, a okuplja šest opština sa obe strane reke.
Tokom 19. veka tragao je uporni Josif Pančić za retkim biljnim vrstama po planini Tari, pa u lepom selu Zaovine, tačno pre 145 godina, otkrio jedinstven četinar, omoriku kasnije po njemu prozvanu.
Godišnjica ovog otkrića obeležena je nedavno prigodnom izložbom na Mitrovcu. Postavka je deo prekograničnog projekta za očuvanje biološke raznolikosti u slivu Drine, finansiranog iz fondova EU, i okuplja šest opština sa obe strane reke (uz podršku ministarstava i institucija) u borbi za opstanak Pančićeve omorike i drugih retkih vrsta.
Taj jedinstveni četinar (endemit Balkana) ugrožen je u ovo doba, osobito zbog klimatskih promena, ističu savremeni prirodnjaci upozoravajući da za pedesetak godina, bude li nebrige, Pančićeva omorika može potpuno nestati. Otuda vrednost pomenutog prekograničnog poduhvata i organizovanih zajedničkih aktivnosti.
A o Pančiću i omorici pisali su razni autori. Ali malo njih nadahnuto kao što su činili u zavičaju ovog četinara, bajinobaštanskom kraju.
Jedan od tih autora Rašo Ivanović, svojevremeno urednik "Bajinobaštanske baštine", nekad je pisao o toj "ledenoj lepotici" i njenoj dugoj istoriji.
Živela je, navodi Rašo, ova omorika još pre ledenog doba na velikom prostranstvu, sve kontinente naseljavala.
"A zatim se zadržala samo na lokalitetu okuke Drine između Bajine Bašte i Višegrada. Zato predstavlja 'živi fosil ledenog doba', endemičnu i reliktnu vrstu. Smatra se najlepšim četinarom Evrope i danas zbog svoje izuzetne lepote krasi botaničke bašte širom sveta", naveo je on.
U svom prirodnom obliku jedino se zadržala po vrletima Tare, u ambijentu svoje postojbine.
Putujući u 19. veku po užičkom okrugu Josif Pančić, rodom iz Like, a po struci doktor medicine, koji je došao u Srbiju da proučava njenu prirodu (prvi predsednik SANU), načuo je u narodu za neobičan četinar i rešio da pronađe gde ta omorika raste.
Izgledalo je to, ipak, kao "nemoguća misija".
"Niko mu nije znao reći gde ona živi. Ali posle 22 godine mukotrpnog traganja (dolazio je nekoliko puta na konju iz prestonice ovamo) pronašao ju je i sav srećan pokazao svetu", beležio je o tome Ivanović.
Izvori navode da je i sam Pančić opisivao ovo svoje ključno putešestvije, i to u napisu "Omorika nova fela četinara u Srbiji":
"Godine 1875. pođem sa četiri učenika... Po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari nađem se u Zaovinama pred omanjom grupom nepoznatih četinara. Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdio me je u mojoj prvoj misli da to nije ni jela ni smrča, već da je to za našu floru nova fela drveća".
Svet je potom bio očaran lepotom Pančićeve omorike, mnogi su hvalili ovu princezu četinara i njeno otkriće. A kada je Josif usred rada iznenada umro 1888, piše Rašo Ivanović, omorika je od svog drevnog blaga dala da mu se napravi kovčeg.
"Zatim su decenije prolazile, a Pančićevu omoriku su njeni sunarodnici zaboravljali, pa čak i najverniji iz društva za zaštitu prirode sve ređe su je posećivali. Jednog dana dođoše inženjeri. Videše Drinu koja je pod njom proticala, a ugledaše u njoj i ogromnu korist. Ali ne videše omoriku, i to baš na njenu stogodišnjicu. Omorika, osetivši se nepotrebnom, bespomoćno poče da čeka mač sudbine", pisao je nekad Ivanović, vizionarski sagledavajući da će se u savremeno doba dovesti u pitanje opstanak Pančićeve omorike.
(Mondo/Politika)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
