Majka mu je umrla nakon porođaja u Vranju, a bila je pozitivna na korona virus.
"Moj sin je pravi lav, vratio mi je veru u život. Uspomenu na njegovu majku Brankicu, koja je dala poslednji atom snage da ga donese na ovaj svet, čuvaćemo zajedno. Čini mi se da pomalo liči na nju... Bila je prava lepotica", kaže Branislav, suprug Brankice Ivanović, trudnice iz Vranja koja se u KC Niš lečila od kovida 19.
Priključena na respirator, bitku za život izgubila je 27. jula, samo nekoliko minuta nakon što je carskim rezom na svet donela sina.
Srećan što je posle dvoipomesečne borbe njihov Aleksandar, koji je rođen sa svega 900 grama, uspeo da pobedi aparate za veštačko disanje i da napokon ide kući, Branislav kaže da je dobio svu volju i snagu da sinu jedincu bude i otac i majka.
"Bake su tu da mi u prvim danima malo pomognu oko Aleksandra. U kući ima mnogo dece i umem sa njima, nije me strah kako ću se snaći. Uzeo sam slobodne dane, pričao sam i sa lekarima, kažu da će sve biti dobro i da ćemo samo redovno morati na kontrole. Bebu kod kuće čeka i baka iz Makedonije, Brankičina mama, kojoj će unuk biti jedina uteha. Kada Aleksandar ojača i bude dobro, napravićemo veliko slavlje zato što je pobedio bolest i nesreću", kazao je Branislav.
Načelnik pedijatrijske intenzivne nege dr Dejan Milojević potvrdio je da je sve spremno da beba bude puštena kući. Uslov da ima najmanje dva kilograma je, kaže, ispunjen, dobrog je opšteg stanja i svi nalazi su uredni.
"Sada ima 2.150 grama. Ostaje još da se proveri kako se kreće očni nerv. Pluća su dobra, sve je dobro, on diše sobni vazduh, hrani se iz flašice. Nismo hteli da ga otpuštamo dok nismo bili sigurni da otac može da se brine o njemu. Redovne kontrole i hrana, to će biti njegov posao. Ništa drugačije od beba rođenih u terminu", kaže dr Milojević.
Doktor potvrđuje i da je sve vreme borba za Aleksandrov život bila ozbilja i teška, sa usponima i padovima.
"Bio je negativan na koronu, ali je primljen kao ekstremno nezrela beba, sa svega 28 nedelja, i sa ocenom dva što znači teško gušenje i nedostatak kiseonika pri porođaju. Koji antibiotik mu dati, kako ga navići da jede, kako mu kroz venu dati izbalansiran odnos elektrolita, ugljenih hidrata, belančeniva i masti, bili su samo neki od izazova", rekao je.
"Prošao je i nekoliko infekcija, u jednom periodu skinut je sa respiratora, ali je zbog nedovoljne kilaže ponovo vraćen na još dve nedelje. Potom je ekstubiran, sestre su ga naučile da jede, hranile su ga na flašicu svakog dana", objašnjava dr Milojević.
Dolazak na svet malog Aleksandra i borbu lekara i sestara za njegov život, kako kaže, upamtiće kao jedan od najlepših i najtežih trenutaka u karijeri.
Dok se u jednoj sali gasio život majke, iz druge je odzvonio plač bebe koja je odlučila da preživi. Svi zajedno, slavili su život.
"Taj trenutak je ostavio neizbrisiv pečat u karijerama svih, jer se takav slučaj ne dešava često", prisetio se tog 27. jula dr Vladan Cvetanović, specijalista anestezije i intenzivne terapije.
"Imamo situaciju da je u jednoj sali Aleksandar, reanimiraju ga, a u operacionoj sali pored umire poslednji atom snage njegove majke na respiratoru. Još u glavi odzvanjaju reči: 'Ajde, bebo, diši'. Trenutak kada je napokon zaplakao, ceo tim nikada neće zaboraviti.
(Mondo/Novosti)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
