Sociolog u penziji iz Oregona došao je u naš glavni grad davne 1982. godine i toliko mu se dopalo da je bio spreman da ostane ovde zauvek.
U vreme pandemije korona virusa zdravstveni sistemi najmoćnijih zemalja doživeli su krah, a surovost američkog zdravstvenog sistema ponovo se našla u fokusu.
Medicinski stručnjaci, kao i deo ekonomskih analitičara u SAD, upozoravaju da je aktuelna pandemija jasno pokazala da je zdravstvo "rak rana" američkog društva. Pre pandemije, 27 miliona Amerikanaca nije imalo zdravstveno osiguranje. Sada im se pridružuju i milioni koji su ovo pravo ostvarivali preko poslodavaca, a ostali su bez posla.
U pokušaju da ugasi požar koji se širi, predsednik Tramp je najavio upumpavanje 100 milijardi dolara u zdravstveni sistem, a mnogi kritičari ovaj potez ocenjuju kao gašenje vatre koji godinama bukti malim bokalom vode.
Tekst objavljen davne 1982. godine u časopisu "Nada", govori o susretu jednog prosečnog američkog turiste i ovdašnjih žitelja nekadašnje SFRJ i oslikava tadašnje probleme njihovog, ali i određene prednosti našeg društva, kojih je nažalost vremenom sve manje. Džo je tada bio oduševljen našom zemljom - besplatnim zdravstvom, školstvom, lekovima na recept.
Prenosimo vam tekst u celosti:
Mister Džo iz Oregona, s povećom grupom američkih turista boravio je ovih dana u Dubrovniku i Beogradu. Kao sociolog, iako u penziji, želeo je što više da sazna o našoj zemlji, a zahvaljujući njemu, izgleda da smo i mi ponešto otkrili o sebi samima.
Naš novopečeni prijatelj stalno je postavljao neka pitanja od kojih na mnoga - kakve li bruke! - nismo znali odgovor.
Pitao nas je prvo - koliko kod nas koštaju lekovi. Znali smo za aspirin i C vitamin, za ostalo - nismo. Pitao nas je, potom, koliko plaćamo bolnički dan. Slegli smo ramenima...
Onda nas je pitao koliko plaćamo za upis u srednje i visoke škole, a mi smo, opet nešto petljali oko cene udžbenika i ostalih đačkih potrepština, i to je bilo sve...
Čudio se mister Džo, kako mi to živimo kad ne znamo osnovne stvari od kojih život zavisi: lekovi, bolnice, školovanje.
Bilo je potrebno dosta vremena da mu objasnimo da se naša deca školuju besplatno, da za lekove pojedinci plaćaju samo neznatnu participaciju, a da se u bolnicama svet takođe leči besplatno.
Rekli smo mu, dakako, da sve to ima svoju cenu, samo što se to finansira putem solidarnosti, pa pojedinca i ne zanima baš mnogo šta to košta.
Klimao je glavom mister Džo i objasnio nam: kod njih, u toj bogatoj zemlji, bolesnik plaća za bolnicu 100-300 pa i više dolara dnevno (bez lekova i hirurških intervencija što se posebno uračunava), lekove svako za sebe kupuje po punoj ceni kao bilo koju drugu robu, a samo upis studenta na neki od cenjenih fakulteta iznosi i do 3.000 dolara!
I priznao nam je, bez ustručavanja: svi žive u paničnom strahu od bolesti jer su mnogi, za godinu-dve lečenja izgubili sve što su sticali decenijama.
Ispričao nam je i za sebe: zbog ženine bolesti i više operacija morao je da proda kuću koju je otplaćivao 15 godina. Prošla je čitava decenija da je prvi put, kao turista, pošao na put.
I tako, reče nam na kraju mister Džo, oni moraju da znaju sve te cene napamet, jer o tome razmišljaju svakog dana, celog života, svejedno koliko zarađuju.
I još nam postavi poslednje pitanje:
"Imate li vi, uopšte, pojma u kakvoj socijalnoj sigurnosti, u kakvom spokojstvu živite, iako su vam plate manje od naših"?
Priznali smo da nemamo pojma, jer je to za nas normalno, a odmah zatim nastavili da kukamo i gunđamo zbog onoga što - nemamo.
I to je, valjda, normalno.
Što se mister Džoa tiče - njegove reči nisu izmenile ništa, nisu umanjile naše teškoće, ni otklonile naše nestašice (u to vreme: nestašica kafe, deterdženta i nekih drugih proizvoda).
Ali, kao da je bar za trenutak sve to sveo na pravu meru i stvarima dao neku drugu, ljudsku dimenziju koju iz blizine, čovek, možda, i ne ume da sagleda.
(Mondo/Yugopapir)
