Ostrvo Forkontumac nalazi se na pola puta između Beograda i Pančeva, na sred Dunava. U vreme Austrougarske, služilo je kao karantin za stoku koja se iz Srbije izvozila “preko”, a danas je poznato zbog plaže Bela stena. Ove godine je bilo naročito posećeno, jer zbog korone mnogima egzotičnije destinacije nisu ni bile dostupne.

Međutim, sa prvim danima oktobra, ostrvo ostaje naizgled pusto. Naizgled, jer na Beloj steni mnogi imaju vikendice, pa nastavljaju da ih obilaze povremeno, ali kad dođe zima i udari mraz, ostaju samo najjači. Stalnih naseljenika Bele stene ima samo 12 i oni žive ovde tokom cele godine.

“Na Beloj Steni imam vikendicu već 50 godina, ali poslednjih 12 godina sam ovde non-stop. Imao sam nekih problema u životu sa mojom suprugom i rastao sam se i došao ovde”, objasnio nam je Jovan Vemić. 

Drugi ljudi koji ga poznaju, ili mu zavide što živi u prirodi, ili mu kažu da je lud, jer je za boravište izabrao mesto na kojem nema ni struje, ni pijaće vode, a neretko ni dometa mobilnih operatora. Stanovnici Bele stene se među sobom šale da je ovo “ostrvo ludaka”, pa je ispred jedne vikendice na betonu upravo to i urezano.

Naravno da život na ovakvom mestu ima svojih prednosti, ali i mana. Nema stresa, nema zagađenja, živi se u prirodi koja podseća na prašumu.

“Meni je Dunav kupatilo. Kupam se. Ponesem šampon u Dunav. Da li ću prati kosu il’ ću prati telo, nije bitno. Nikad, verujte, nikad, od ‘68 godine nisam dobila ni jednu infekciju”, tvrdi Vera Masnikosa, vlasnica jedne od improvizovanih kafana na ostrvu. Njeni roditelji su ovde kupili vikendicu još ‘68 godine i od tada je ona tu provodi mnogo vremena, mada nije stalni stanovnik. Njen brat živi na ostrvu tokom cele godine, a ona ima stan “na kopnu”.

Nema struje, pa se koriste solarni paneli. Međutim, oni uglavnom mogu da obezbede napajanje za manje kućne aparate, poput sijalica, televizora, radija, ali ne i za neke “ozbiljnije” kao što je zamrzivač. Zato se leti ovde hrana kuva dan za dan, a jede ko šta ima.

Svako domaćinstvo ima svoj čamac, pa tako prelaze reku i idu u Beograd ili Pančevo u nabavku namirnica. Do beogradske obale ima oko četiri kilometra, a do pančevačke nešto manje od kilometra. Mi smo do Bele stene došli čamcem iz Višnjičke marine, uz pomoć čamdžije Ilije Stankovića.

On je ujedno i jedina stalna veza ostrvljana sa kopnom. Rođen je u Višnjici, ali je detinjstvo proveo kupajući se na Beloj steni. Decenijama ribari i vozi čamac, pa vrlo dobro zna i ove vode i stanovnike ostrva. Neretko im on dobavlja namirnice i lekove.

“Svi ljudi ovde su fenomenalni, druželjubivi. Ja kako sam primetio, svi pomažu jedan drugome i tako funkcioniše ovo ostrvo”, kaže nam Ilija.

Ostrvo ne obilazi ni policija, ni hitna medicinska služba, ni vatrogasci. Zato stanovnici kažu da su požari na ovom mestu “kriminalizovani”. Česti “turisti” na ostrvu su mladi koji puše travu, jer znaju da ovde nema policije.

Međutim, najveći problem je zimi, kad lako može da se desi da Dunav zaledi, a sa njim i jedini put do kopna. To se desilo 2012. godine, kada je Dunav bio zaleđen čitavih 25 dana. Mnogi na ostrvu su tada ostali bez hrane i lekova, pa je u pomoć morao da bude pozvan helikopter Sektora za vanredne situacije.

Kako je izgledalo spasavanje ugroženih ostrvljana, zbog čega radije pristaju na težak život na ovakvom mestu nego negde u uređenoj “civilizaciji” i od čega uopšte žive, saznaćete ako pogledate video:

A kako žele da umru, najbolje govori jedna izjava:

“Zadivila me je gospođa Vera, pošto je u jednom našem razgovoru spomenula da bi volela da umre na ovoj njenoj terasi, ovde. Da gleda Beograd, pošto odavde, sa Bele stene, se vidi centar Beograda”, rekao nam je čamdžija Ilija kojem se još jednom zahvaljujemo na podršci da dođemo do ostrva.

POGLEDAJTE: