Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici, danas slavi Đurđic, praznik koji čuva sećanje na prenos moštiju svetog velikomučenika Georgija u novi hram.

Svetog Georgija ili svetog Đorđa/Đurađa - kako je ovaj svetac poznat među narodom, pravoslavni Srbi slave dva puta u godini.

Sveti Đorđe ili Đurđevdan slavi se u proleće, na dan njegovog stradanja u vreme rimskog car Dioklecijana 23. aprila po starojulijanskom, odnosno 6. maja po gregorijanskom kalendaru.

Na današnji dan slavi se Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u Lidu Palestinsku.

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ipak, postoji razlika kako se ovaj svetac oslikava za jedan a kako za drugi praznik.

Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.

U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima, na freskama on se nalazi u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.

Koji su običaji za Đurđic?

Đurđic u crkvenom kalendaru nije upisan crvenim slovom, ali je nevezano za to veoma važan i poštovan praznik među vernicima, pa se tako na ovaj dan ne rade teški poslovi i ručni radovi.

Takođe, strogo je zabranjeno loviti vukove, jer će lovce u suprotnom zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti cele sledeće godine.

Dani od Đurđica do Svetoga Mrate nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. U ovom periodu mratinaca običaj je da se ništa ne daje iz kuće, ne prede se vuna i niti se pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.

U selima zapadne Srbije običaj je da se u ove dane, ćuteći i u ranu zoru, na kućnom pragu kolje crno pile ili mlad crni petao.

Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.

Verovanja za ovaj praznik

Kult svetog Đorđa najpre se ustalio među višim slojevima srednjevekovnog društva. Za svog zaštitnika uzimali su ga viteški redovi i neki gradovi, da bi se brzo proširio i u narodu i postao rasprostranjen u celoj Evropi.

Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, koje su ljudi u nevolji prizivali. Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne.

Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan.

Sam Đurđic nema posebne običaje i u Srbiji se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave.

Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.

Nepokretni je praznik - ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna hrana.

Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje svetog Đorđa.

Bio je izložen najmonstruoznijim mukama

Sveti Georgije rođen je u maloj Aziji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici, ali je kao dete ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu.

Kada je odrastao, car Dioklecijan ga je postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu, međutim za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana. Đorđe je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin.

Zbog toga je Dioklecijan naredio da Đorđa stave na muke - osudio ga je na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.

Car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. On je, međutim, prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge u hramu.

Videvši to, Dioklecijanova žena Aleksandra je viknula: "I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu."

Car je zbog toga naredio da se Đorđu i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom 303. godine.

Želeo je da počiva u Palestini

Veruje se da je u noći uoči stradanja, sveti Georgije video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti Georgije je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke.

U vreme cara Konstantina hrišćani su u Lidu u Palestini sazidali hram svetog Georgija. Prilikom osveštanja hrama prenesene su i mošti svetitelja, nakon čega su se tu, po predanju, dogodila "bezbrojna čudesa".

Hram je inače dva puta rušen ali i obnavljan.

Prvo rušenje se zbilo 1010. godine, a obnovljen je na sam praznik Đurđic, i zbog toga se ovaj praznik ponekad naziva i Obnovljenje hrama Svetog velikomučenika Georgija.

Drugi put, hram su porušili muslimani u vreme trećeg krstaškog rata.

(Mondo)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.