Šveđani umeju da bace oštar pogled i zagledaju se u vas kada pričate glasno ili stojite na pogrešnoj strani pokretnih stepenica u metrou.
Švedska je primila nesrazmerno veliki broj izbeglica, više od svih zapadnih zemalja po glavi stanovnika, i onda su počela da se dešavaju razna trvenja. Kako objašnjava jedan naš čovek koji godinama tamo živi, Šveđani bi najradije da asimiluju došljake, došljaci bi da prevaspitaju Šveđane.
Njegovo iskustvo o životu u Švedskoj prenosimo Vam u celosti:
Pre par nedelja sedeo sam na mom malom jedrenjaku sa drugom i sinom od godinu i po. Nismo jedrili. Slušali smo rege, pijuckali kafu iz termosa i pričali. Kad smo završili, krenuli smo do auta.
Vrata marine su bila otvorena jer je neki stariji Šveđanin uzimao kolica sa druge strane ograde gde je bio parkiran auto. Kad je video kako dolaze „crnomanjasti”, stade čovek na sred prolaza i upita: „I ko ste sad pa vi”?
Gledao sam ga zbunjeno. Prva pomisao mi je bila da je neka šala. Vidi valjda da dolazimo sa broda, nosim dete u naručju i ranac na leđima, a drugar nosi ručni frižider. Dešava se da Šveđani hoće ponekad da se našale tako provokativno.
Nastade tajac. Gledao sam ga pet-šest sekundi bez reči. Pokušavao sam da mu pročitam facu. Tražio u licu najmanji gest šale. Početak krivine u uglu usne ili vragolast pogled. Ništa.
Čekao je odgovor. I dobio ga je: „Jel` ti važno da znaš ko sam? Ko si ti?”
- Pa znaš, primili smo mnogo novih članova a ja ne znam ko ste vi.
- Kakve to veze ima što ti ne znaš ko sam ja? Ne znam ni ja tebe.
- Ako te ne znam ne mogu da te pustim.
- Ajde, ti lepo prođi i zatvori vrata. Ja imam ključ, sam ću ih otvoriti.
- Dobro, ako imaš ključ, ali ja pitam jer su došli mnogo novih članova, nastavio je da priča nesuvislo.
Sredovečni par koji je stajao u blizini načuo je diskusiju pa zapitaše o čemu se radi. Matori je video da se ne povlačim.
- Kažem ti da ti ne moraš meni da držiš nikakva vrata otvorena. Skloni se i zatvori ih. Otvoriću ih sam.
Pomerio se i nastavio da zanoveta. Onda sam ja stao na vrata, otvorio jaknu ispod koje mi je oko vrata visio ključ na uzici.
- Ja sam član ovog kluba. Plaćam članarinu i ispunjavam obaveze ovog kluba. Evo ga ključ. Ovakav tretman i napad u ovom klubu još nisam doživeo. Ti si za mene stranac. Ne moram ja tebi da se pravdam!
Konačno je video da nema šale, pa je nastavio da se pravda, ali više svojim poznanicima nego meni. Naravno, nije se izvinio za svoje ponašanje. Đavo je, ipak, u detaljima.
Okrenuo sam se i zalupio vrata a izletela je i neka sočna srpska psovka.
- Ne nerviraj se. Ja se više i ne obazirem na to. Ne očekujem ništa bolje, niti me ovo više iznenađuje, tešio me drug.
On je ovde došao iz Zenice još početkom devedesetih. Tada su na izbeglice iz Bosne gledali kao što gledaju na izbeglice iz Sirije i Avganistana - kao na mulj sa dna kace. Kao neljude. Ljudi sebi daju svakakvu slobodu. Zbog toga sumnjam u mudrost izreke da pametniji popušta jer kad pametniji popusti budala uzme maha.
U ovoj zemlji vlada mir više od dva veka. Ali u poslednje vreme, tačnije otkako je Švedska primila nesrazmerno veliki broj izbeglica, više od svih zapadnih zemalja po glavi stanovnika, ovde su počele da se dešavaju razna trvenja. Ukratko, Šveđani bi najradije da asimiluju došljake, došljaci bi da prevaspitaju Šveđane.
Tradicionalno Šveđani izbegavaju otvoreni konflikt. Više su pasivno agresivni. Umeju da bace oštar pogled i zagledaju se u vas kada pričaš glasno ili stojiš na pogrešnoj strani pokretnih stepenica u metrou. Znaju da pošalju pismo uredniku lokalnih novina kada ljudi upale cigaretu preblizu autobuskog stajališta.
U poslednje vreme, ipak, sve češće ulaze u otvoreni konflikt. Čak i kad nisu pijani. Ljudi su generalno namćori. Mlađi to vešto kriju. Matori se ne trude da sakriju da su namćori, jer su matori.
Kapiram ja to, jer i ja, svakoga dana, u svakom pogledu, sve više postajem namćor. Pre par dana sam bio na pešačenju sa sinom i ocem. Posetili smo Njupšer, najveći vodopad u Švedskoj na planini Fulu u blizini granice sa Norveškom. Kidnapovao ćaleta starog izviđača, koji puno radi i kome treba malo promena sredine.
Tri generacija Radulovića krenuli u „ekspediciju“. Dete sam nosio u nosiljki na leđima, a ćale iza mene. Hodamo po uređenoj stazi od dasaka koja vode preko močvarnog terena pokrivenog debelom mahovinom. Planina okićena prelepim bojama zimzelenog i listopadnog drveća. Pozna jesen. Prohladno ali sunčano. Melem za dušu.
Ćale oduševljen lepotom prizora koji se pruža ispred njega priča srpski glasnije jer hodam ispred njega. U susret nam ide stariji par. Baba ispred dede. Staza je dovoljno široka da se mimoiđu dvoje, pa i troje ljudi. Ja se držim desno uz ivicu a ćale pola ramena levo od mene.
U susret nam ide starac koji hoda sredinom staze, kao da je sam oslobodio od Nemaca. Vidim da je prošao preblizu mene ali se nisam obazirao na to. Kad je došao do ćaleta samo je izbacio lakat i munuo ga u grudi. Ćale se zbunio i stao. Stariji čovek se okrenuo, gledao unazad ali je nastavio da hoda. Primetio sam i ja već da nešto nije u redu, ali se ćale srećom nasmejao.
- Jesi li video budalu? Namerno me munuo laktom. Krivo mu što pričamo stranim jezikom, reče mi otac.
I šta čovek da mu radi? Da ga pljusne ne vredi. Dobro što mene nije zakačio, pogotovo što sam nosio dete na leđima. Ne znam kako bih reagovao. Tog dana sam imao strašno dobre cokule na nogama.
- Ma neću da mu dozvolim da me isprovocira. Ne može ništa da mi pokvari ovako fin dan, reče ćale.
Ostadoh zbunjen. Da li pametniji popušta ili ne popušta?
Preformulisaću, pametniji je... fleksibilan.
(Mondo/Politika)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
