Analiza sudske prakse, koju su provele NVO, pokazala je da tokom prošle godine na sudovima nije procesuiran ni jedan slučaj ekonomskog nasilja nad ženama.
Čak i kada ne trpe batine, mnoge žene su godinama žrtve nasilja u porodici, mada to ni same ne prepoznaju.
Muževi nasilnici im zabranjuju da se zaposle i da imaju svoj novac, kako bi ih držali u pokornosti i prisilili da trpe svašta.
Kako svedoče aktivistkinje nevladinog sektora, ekonomsko nasilje je vrlo rasprostranjeno i obično je kombinovano sa drugim vidovima torture, poput emocionalnog, psihičkog, seksualnog pa i fizičkog nasilja.
Kako kaže Radmila Žigić, direktora Fondacije „Lara“ i osnivačica Sigurne kuće u Bijeljini, ekonomsko nasilje je najčešće temelj na kojem se gradi čitava struktura nasilničkog ponašanja, koja žrtve zadržava u nasilnoj zajednici godinama, čak i decenijama. Tako mnoge žene dočekaju starost u teškom siromaštvu, bez ikakvih sredstava, ali i bez veština i sposobnosti potrebnih za samostalan život.
O tome svedoči i slučaj žene, koja je bila na pragu sedmadesete, kada je potražila sklonište u Sigurnoj kući u Sarajevu. Udala se u dvadesetoj i za skoro 50 godina braka nikad nije imala svoj novčanik.
"Muž mi nije dozvoljavao da radim. Nikad nisam imala ni jednu marku. On je kupovao šta je hteo, a ja nisam imala pristup novcu. On ostavi novac na sto, ali ja ne smem uzeti ni feninga. Kad idemo kupovati hranu, on stavlja u korpu šta on hoće" ispiričala je ranije ova nesrećna žena.
Radmila Žigić navodi da se dešava čak i da žene, koje su bile zaposlene, napuste posao, naivno verujući da će tako sprečiti nasilje i “spasiti brak”. Navodi slučaj jedne obrazovane žene koja je potražila pomoć u Fondaciji „Lara“.
"Godinama je trpela nasilje, psihičko, fizičko, seksualno, i na kraju je napustila dobro plaćen posao, jer je njen odlazak na posao, navodno, bio “uzrok njihovih svađa”, pa je poverovala da će na taj način nasilje prestati. Nije prestalo, naravno, bilo je još gore" kaže Žigićeva.
Dodaje da su sudbine zlostavljanih žena različite, ali je u osnovi svake od tih životnih priča namera nasilnika da metodama ekonomskog nasilja uspostave kontrolu nad životom svoje partnerke, a onda i dece.
Mnogim ženama nasilni partneri zabranjuju čak i da potraže posao, da se prijave ili da se redovno javljaju na Zavod za zapošljavanje.
Neke žene nakon udaje napuste posao zarad “bračne sreće” koja se pretvori u stalno omalovažavanje i fizičko nasilje, uz obavezne komentare muža, kako ih on hrani i oblači i kako bez njega “ni hleba ne bi imale”.
"Neke žene su napustile posao, jer nisu više mogle da podnesu stalne scene nasilja i ljubomore kada kreću na posao i kada dođu kući. Neke su, zbog nasilja, bile rasejane na poslu i dobijale otkaz. Druge su doživljavale da im nasilni partneri dolaze na posao, vređaju radne kolege i prave scene, pa bi same davale otkaz da se spasu poniženj" kaže Žigićeva.
Kao oblik nasilja ona navodi i uskraćivanje novca za najosnovnije lične potrebe.
"Dešava se i da nasilnik, ako je žena zaposlena, uzima od nje celu njenu platu i dovodi je u situaciju da ona mora da ga moli za svaku marku" navodi Žigićeva.
Kako su posvedočile aktivistkinje u drugim gradovima, dešavalo se i da nasilnici od svojih partnerki otimaju čak i novac koji one dobijaju od svojih roditelja, da bi deci kupile odeću ili knjige za školu.
Postoje i slučajevi kada nasilnik obeća da će se popraviti, pa nagovori suprugu da digne kredit, kako bi on sebi kupio automobil. Nakon toga slede batine i isterivanje na ulicu, pa žena završi u Sigurnoj kući sa kreditom na leđima. Da iz ovog pakla, ipak, ima izlaza, ali samo ako ljudi iz zajednice ne zatvaraju oči pred nasiljem, svedoči primer iz Goražda.
Esma Drkenda, predsednica goraždanskog Udruženja žena „Seka“, tvrdi da u malim mestima ima ljudi koji su empatični i brinu jedni za druge, uprkos ukorenjenim predrasudama po kojima je nasilje u porodici „privatna stvar“ u koju se „ne treba mešati“.
"Jedan smo slučaj porodičnog nasilja otkrili pre nekoliko godina, kada nas je službenica u banci upozorila na penzionerku, koju muž uvek sačekuje pred bankom, kad diže penziju, i uzme joj sav novac. Ispostavilo se da se iza ovog ekonomskog, krije i dugogodišnje psihičko i fizičko nasilje" priča Drkenda.
Aktivistkinje su ženu prvo smestile u „sigurni stan“ u Goraždu, a potom u Sigurnu kuću u drugom gradu. Usledili su tretmani podrške i osnaživanja.
Danas je ova penzionerka samostalna žena i živi mirno, u svom domu od svoje penzije.
"Otrgla se od nasilnika, prekinula sa njim sve veze i imam utisak da je konačno srećna i da slobodno diše" kaže Drkenda.
Gordana Vidović, koja vodi Sigurnu kuću u Modriči, prvo sklonište za žene žrtve nasilja u BiH, tvrdi da nema pravila kad je u pitanju nasilje.
Na udaru nasilnika mogu naći i zaposlene i nezaposlene, više ili manje obrazovanje žene.
Ipak, ekonomska zavisnost od nasilnika je mnogim ženama kamen o vratu, koji im onemogućava da izađu iz kruga nasilja.
"Žene koje imaju posao, ipak, imaju mnogo više šanse da se izbore sa problemima, od onih žena koje nemaju nikakav izvor prihoda i ne mogu da školuju decu, plaćaju stanarinu i nabave hranu za porodicu" kaže Vidovićeva.
Dodaje da je u Sigurnoj kući u Modriči je za nepunih 20 godina zbrinuto 1.553 žena, od kojih je samo njih 73 , odnosno pet odsto, bilo zaposleno.
Analiza sudske prakse, koju su provele NVO, pokazala je da tokom prošle godine na sudovima u BiH nije procesuiran ni jedan slučaj ekonomskog nasilja nad ženama. Radmila Žigić kaže da se ovaj oblik nasilja u porodici najmanje istražuje i najviše prećutkuje.
"Ekonomsko nasilje je moguće dokazati na sudu, čak je lakše obezbediti saradnju žrtava, nego recimo, za seksualno nasilje, ali naša pravosudna zajednica to uopšte ne čini. Jednostavno, ekonomsko zlostavljanje žena i dece se toleriše" kaže Žigićeva.
Dodaje da je poseban problem što se ženski rad u kući se, posebno u porodicama u kojima postoji nasilje, ne vrednuje i što se u pravilu bračna imovina knjiži se na muža, čime se takođe čini nasilje prema ženi.
"Druga dimenzija ekonomskog nasilja je institucionalna, jer naše društvo ne priznaje ženski neplaćeni rad i ne kategoriše ga u ekonomskim pokazateljima, čime se održava potčinjen položaj žena, posebno onih koje su domaćice" zaključuje Žigićeva.
Grbić Pavlović: Ima toga i kod bogatih
Iako se veruje da ekonomsko nasilje trpe samo neobrazovane i nezaposlene žene, koje su finansijski apsolutno zavisne od podrške partnera nasilnika, ovaj oblik nasilja je prisutan i u bogatim i uglednim porodicama, u kojima su oba partnera uspešna, upozorava dr Nikolina Grbić Pavlović, profesorka na Visokoj školi unutrašnjih poslova u Banjaluci i autorka više analiza i studija iz oblasti nasilja nad ženama.
"Žene iz ovih društvenih krugova godinama trpe nasilje, jer strahuju da bi u sučaju razvoda ostale bez statusa u društvu, zbog uticaja bivšeg partnera nasilnika, te da bi ostale bez imovine, za čije sticanje su dobrim delom i same zaslužne. Plaše se i da bi njihova deca ostala bez ičeg, jer bi u imovinskoj parnici nakon razvoda sva imovina mogla pripasti ocu nasilniku" navodi naša sagovornica.
(Mondo/Blic)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
